Zalažemo se za demokratičan muzej u kom će svako dobiti ono što želi i šta mu treba, kaže upravnica Galerije Matice srpske, Tijana Palkovljević Bugarski. Na čelu ustanove je od 2010. Nasledila je, kaže, dobru organizaciju, pa je poslednjih godina Galerija Matice srpske uspela da razvija načela savremene muzeologije, unapredi konzervatorsko-restauratorsku službu, izvede ozbiljnu rekonstrukciju zdanja, priredi niz značajnih izložbi i zasluži zvanje najboljeg muzeja Jugoistočne Evrope.

Sa Tijanom Palkovljević Bugarski razgovaramo neposredno nakon posete princa od Velsa i vojvotkinje od Kornvola, kojima je, u okviru posete Srbiji predstavljena Galerija Matice srpske. Još jedna potvrda da nemamo boljih resursa od kulture (a trenutno ni reprezentativniji muzej od Galerije). Zatičemo je kako nosi nameštaj i sa saradnicima rasprema prostor posle posete visokih gostiju:

Tijana Palkovljević Bugarski: Utisci su divni. Ovo je bila naša prva kraljevska poseta, takvih još nismo imali, mada smo u proteklom periodu imali veoma mnogo uticajnih i važnih gostiju. Ovo je bilo nešto potpuno novo i drugačije.

Najveći izazov bio je kako predstaviti svoju ustanovu i reći i pokazati što više u kratkom periodu. Polazimo od toga da oni ne znaju mnogo o srpskoj umetnosti, niti da im u tih pola sata možete mnogo toga ispričati, ali da ipak možete predstaviti nešto što jeste rad jedne ustanove kulture po visokim evropskim standardima. Kod nas su došli da bi videli program koji realizijemo u saradanji sa Britanskim savetom, to je program Moving museums, koji ima za cilj da mlade Jugoistočne Evrope uključi u rad ustanova kulture, u ovom slučaju muzeja. Želeli su da vide kako taj program koji oni finasiraju funkcioniše.

To je, naravno, bila prilika da im pokažemo naša dela iz 18. i 20. veka. Predstavili smo im i radionice koje radimo sa decom; nisu vezane za Britanski savet, ali imamo ih  već jednu decenijuu, radimo sa decom i na engleskom jeziku. Imali smo dve divne grupe dece koja su imala priliku da budu u direktnom kontaktu sa vojvotkinjom, da s njom razmene reči na engleskom. To je za decu bilo jako zanimljivo, čak ih je u jednom trenutku ona i pozvala kod sebe, kad budu u Londonu da obavezno svrate do palate, samo da se jave.

Za decu je to bio doživljaj, a za nas je bilo važno da pokažemo koliko radimo na izgradnji publike od tog najmlađeg uzrasta.

Ja sam iskoristila priliku da princu Čarlsu  predstavim najstariju ikonu u našoj kolekciji, ikonu Blagovesti, rađenu u duhu postvizantijske umetnosti koja predstavlja tačku iz koje je krenuo razvitak naše nacionalne umetnosti novijeg doba i da kroz tu ikonu ispričam šta se desilo sa srpskom umetnošću od srednjeg veka, kada je ona bila na visokom nivou, pa do novog veka kada je ponovo počela da se razvija nakon što su Srbi došli na ove prostore severno od Save i Dunava. Iskoristila sam priliku da mu pokažem grafike na tom putu, pre svega grafiku Hilandara (poznato je da on vrlo često odlazi na Svetu goru, da je veliki donator našeg manastira), što je njega naročito fasciniralo, jer, on je bio tamo, ja nisam. Preklopili smo moje teorijsko i njegovo praktično znanje. A pošto je sa njim u delegaciji bio i njegov predsednik fondacije prijatelja Hilandara, uspeli smo da se lepo ispričamo nad grafikom koja pokazuje celu planinu Atos i manastire.

Još jedna ideja bila je da vide naš rad na konzervaciji i restauraciji. Bilo je jako važno da pokažemo način na koji mi brinemo o našem kulturnom nasleđu koje se čuva pod krovom naše ustanove, ali isto tako i o srpskom kulturnom nasleđu van granica naše države. Mi trenutno radimo veliki projekat rekonstrukcije ikonostasa Arse Teodorovića iz Srpske crkve u Budimu. (Te crkve više nema, ona je srušena, ono što je nepokretno kulturno nasleđe – nestalo je, ostalo je pokretno koje svedoči o značaju i dostignućima srpske zajednice u  Budimpešti u 19. veku. Za nas je taj projekat izuzetno važan, jer tu umetnost dobija svoju punu funkciju, a to je da bude istorijski dokument o nekim događajima, ličnostima, o nekom značajnom kulturološkom segmentu.) Osmislili smo da mu pokažemo sve faze, od ispitivanja, grundiranja ikona, čišćenja i na kraju retuširanja. Princ se čak i oprobao u tome, ponudili smo mu da proba da čisti ikonu, pitao je može li nešto da uništi i kad je čuo da ne može, već da treba da bude samo pažljiv i precizan, očistio je deo ikone.

Postavljao je puno pitanja konzervatorima, o njihovom obrazovanju, o tome koliko posla imaju, čini mi se da je poneo lepe utiske.

Na kraju se upisao u našu knjigu utisaka, u svečanom salonu ispred portreta Save Tekelije. Zanimalo ga je ko je taj lepo obučen i zgodan čovek. Objasnila sam mu da je bio jedan od osnivača Matice srpske, da je iz njegovog poklona i proizašla i ideja o muzeju  i da je bio najveći donator u srpskom narodu najveće zadužbine posle Hilandara, a to je Tekelijanum, osmišljen sa idejom da se kroz obrazovanje podiže nivo nacije i da je to ideja koja i danas opstaje. To je ideja koju i prinčevski par promoviše, jer oni puno podržavaju i mlade i edukaciju, čak imaju jedan program u kojem one koji ne mogu sebi da priušte kulturu vode u institucije kulture i čine ih dostupnim.

Odlučili smo se da im poklonimo grafike iz naše kolekcije, to su otisci sa originalnih ploča iz 18 veka, napravljeni u dvadesetom veku. Njemu smo poklonili grafiku manastira Hopova, a njoj Dečana. Poklonili smo im i spomenicu Matice srpske, pravljenu povodom 150. godišnjice Matice srpske.

Art magazin: Ova je poseta samo jedna u nizu tih važnih poseta na diplomatskom nivou; čini se da je Galerija Matice srpske i u establišmentu prepoznata kao aktivna i živa ustanova koja ne samo da baštini i čuva, nego i oblikuje sliku stvarnosti.

Tijana Palkovljević Bugarski: Mi imamo aktivan odnos prema prošlosti. Naš osnovni zadatak jeste sakupljanje, konzerviranje, restaturiranje, prezentovanje srpskog kulturnog nasleđa, ali smo aktivni i u svim društvenim sferama. Trudimo se da sve što radimo bude jako prisutno i dostupno publici, ne samo onoj koja živi u Novom Sadu. Imamo puno tih vitruelnih prijatelja koji širom sveta prate šta radimo i verovatno se to vidi i u našem muzeološkom svetu.

Imamo aktivan odnos i prema prošlosti i prema sadašnjosti. Svesni smo da svojim radom na neki način postavljamo temelje kulturne politike države i da ono što mi radimo i način na koji radimo jeste mera stvari, mera vrednosti. Mislim da smo zbog toga i odabrani da budemo muzej koji će visokim gostima predstaviti srpsko kulturno nasleđe. Zbog toga smo jako ponosni, ali mislim da smo taj posao uradili vrlo ozbiljno i promišljeno, da smo im pokazali svaki segment: i šta je naša tradicija, i šta su vrednosti naše ustanove, koliko se brinemo o nasleđu kod nas i u regionu. To je važno za prepoznavanje u širim evropskim krugovima, za bolje vrednovanje i naše kulture i naše države.

Art magazin: Ima li razlilike, kakav je odnos Galerije prema posetiocima koji su svetska društvena i politička elita i prema „običnim“ posetiocima?

Tijana Palkovljević Bugarski: Ja volim uvek da kažem da se mi zalažemo za demokratičan pristup, demokratičan u tom smislu da svako ovde može da dobije ono što mu treba i šta mu odgovara. Različita publika od muzeja očekuje različite stvari: nekome je važno samo da vidi lepe slike ili da čuje dobar koncert, nekome da čuje dobru i kvalitetnu priču, a nekome da mu sve to upakujete u sat vremena. Mislim da je to ono što razlikuje običnog posetioca, koji može da dođe i više puta nedeljno ili godišnje i da nas upozna u  različitim programima i segmentima. Mi kroz naše programe pružamo mogućnost da svako može da vidi i ono što radimo za javnost, i izložbe i one aktivnosti koje su bekstejdž muzeja – kustoske priče, konzervatorske priče, otvoreni atelje. Ali ovakve posete gde vi imate, jednom u 40 godina, priliku da nekom predstavite sve ono što je ne samo rad naše ustanove, već uopšte naše kulture, način na koji se mi ovde odnosimo i prema prošlosti i prema sadašnjosti  - jeste ozbiljan zadatak. Mislim da smo u sat vremena uspeli da upakujemo sve – i šestogodišnjake i jedanaestogodišnjake osamnaestogodišnjake i da pokažemo kako se to može povezati sa opštom kulturom. Jer mi radimo programe na engleskom sa školama stranih jezika upravo zato da bi deci, kad odu u neki svetski muzej, olakšali snalaženje. Ali smo uspeli da pokažemo i postavku i remek dela i konzervaciju i ono što je bitno – tu tradiciju koju čuvamo, da nismo od juče. Kad pokažete Savu Tekeliju i njegovu raskošnu uniformu, njegov plemićki grb sa portreta, sasvim sličan grbu koji princ Čarls nosi na svom vladarskom prstenu, onda se vi osećate kao neko ko reprezentuje čitav narod.

Jedan iskorak iz tog protokola bio je fantastičan: gosti su u Sali 20. veka razgovarali sa srednjoškolcima, koji su bili vrlo otvoreni i radoznali, ali je u jednom trenutku vojvotkinja poželela da preskoči deo protokola i da vidi slike. Pokazala sam joj Šumanovića, Šerbana, Tabakovića, jako su je privukle slike i videlo se da je zaista zainteresovana.

Možda je to ta razlika između učenog posetioca i onoga koji je tu po protokolu, ali ima želju i da vidi.

Art magazin: Ko je onda idealni posetilac? Obrazovan, znatiželjan? Neki kažu da je to „obrazovani laik“, mada je u današnje vreme svaka elitizacija potencijalno opasna za ustanove kulture.

Tijana Palkovljević Bugarski: Svi su posetioci idealni, jer smo mi ti koji ih pravimo idealnim. Za nas je svaki posetilac dobar, a naša veština je da se svaki posetilac u galeriji oseća dobro i da iz nje ponese najviše što može, bio on dete od 6 ili princ Čarls od 76 godina

Art magazin: U savremenoj muzeologiji kažu da treba kod posetioca razviti žudnju, da ga treba zavesti. Kako ustanovu visoke kulture integrisati u savremenu kulturu? Kako uopšte postići taj obrazovni ili vrednosni cilj, pa i funkciju oplemenjene zabave u muzeju, kad je sve dostupno na guglu?

Tijana Palkovljević Bugarski: Ono što muzej ima i što nikad neće izgubiti bez obzira na svu tehnologiju, na sav napredak mas-medija i društvenih mreža - jeste taj kontakt sa umetničkim delom. Ta vrednost umetnosti. Kao kad neko pita kako razlikujete umetnost od onoga što ona nije – tako što osetite srcem. U umetnosti ne možete nešto proglasiti remek-delom ukoliko ne dira ljude u srce i ne pokreće ih emotivno. Naš posao kao promotera nacionalne umetnosti i vrednosti nacionalne kulture jeste upravo to da ljudi u delima naše kulture pronalaze vrednosti. Svi smo mi fascinirani Velaskezom, Rembrantom, Rubensom, Ticijanom, Pikasom, Dalijem, ali svi i znamo da su to vrednosti. Na nama je da publiku naučimo da uživa u našim delima, da shvati zbog čega su značajna, zbog čega su u određenom istorijskom i socijalnom kontekstu bila vrhunska i da ne mogu biti poređena sa nekim drugim okolnostima.

 Mislim da je tu važan odnos različitih nivoa. Mi se trudimo, kada pravimo izložbe, da one imaju prateće programe različitih nivoa, tumačenja, pristupa, da prošire sliku. Kada smo imali Direra imali smo najrazličitije teme, od klasičnih, o njemu, do putopisa, muzike koja se slušala u to vreme, hrane koja se jela, da bi ljudi stekli širu sliku.

Zato mislim da je partnerstvo ključna stvar za uspešan rad ustanova kulture u 21.veku, jer svako ima svoju publiku i samo kada te publike razmenjujemo i kada ih ukrštamo - onda dobijamo bolji sadržaj, bolji kvalitet programa. Mi sarađujemo i sa Univerzitetom u Novom Sadu, sa profesorima sa raznih katedri, sa muzičkom umetnošću, sa najširim krugom, jer u tom bogatstvu različitosti muzej dobija na kvalitetu. Ja mislim da upravo zbog takvih kontakata muzej nikad neće izgubiti na aktuelnosti. Nema smrti muzeja.

Art magazin: Ako su to trendovi savremene muzeologije, da  li je kod nas stvarno stanje u muzeologiji zaista zabrinjavajuće i anahrono? Kako dobar muzealac stiče u svom profesionalnom iskustvu potrebne veštine i znanja?

Tijana Palkovljević Bugarski: Na različite načine. Ja sam se zaposlila u Galeriji Matice srpske kao kustos – pedagog, onaj koji je zadužen za vođenje kroz stalnu postavku i seckanje i lepljenje hemeroteke (isečci iz novina, danas i sa internet portala, važan izvor podataka za muzejsku delatnost), s tim što me dočekala građa koja nije vođena godinama unazad, tako da sam bila malo zatečena. Kad završite fakultet i imate velike snove i želje, onda to nije pravi rad u muzeju. Mislila sam da to nije sve, da stvari mogu i drugačije da se postave. Imala sam, na sreću, podršku tadašnje upravnice Galerije, Leposave Šelmić, ona mi je dala slobodu da kao mlad kustos to menjam. Prva stvar te 2001. bilo je, naravno, uvođenje interneta.

To je bilo zanimljivo. Tada još nismo imali internet, nije bio u finansijskom planu, pa sam otišla kod jedinog tadašnjeg operatera i tražila da nam internet daju sponzorski. Bilo je rešeno istog dana. Nije sve pitanje novca. Nekad je dovoljno imati dobru ideju, dobru volju, stvari mogu da se pokrenu i bez novca. Okruženje može biti dobronamerno, ali te ne prepoznaje dok ne zakucaš na vrata i objasniš šta ti treba.

Art magazin: Kada je profesija došla na red?

Tijana Palkovljević Bugarski: A onda sam imala tu sreću da sam dobila stipendiju Fonda za otvoreno društvo i provela tri nedelje u muzejima Rusije. Bila sam gost Muzeja Ane Ahmatove u Sankt Peterburgu, ali sam obišla sve muzeje, bila u PR službama, odeljenjima za razvoj i imala sam mogućnost da vidim kako to sve zaista funkcioniše.

Tada se u Ermitažu otvarala neka izložba, uspela sam da dođem do direktora da mu uručim naš poklon, monografiju Galerije. On je, naravno, znao za našu ustanovu, jer smo mi tamo gostovali 1978. godine, sećao se i pozvao me je na zvanično otvaranje, na svečanu večeru sa sponzorima. E, to je za mene bilo potpuno novo otkriće – i pristup PR službe, i kako se pravi otvaranje izložbe, kako se pravi promotivni materijal. Naši novinari dobro znaju, mi taj model, sa materijalom u fasciklama,  primenjujemo još od tada, ja sam to u Rusiji videla 2002.

Ideja da organizujemo svoj klub prijatelja nastala je na toj večeri na kojoj je bila sva elita Sankt Peterburga; oni su svi zajednički finansirali tu izložbu, svako u svom domenu. Za mene je to bilo veliko iskustvo. Ni Rusiji tada nisu cvetale ruže, ali su uspeli da naprave da je brend Muzeja Ermitaž nešto što ruši sve granice. Živeći tamo tri nedelje shvatila sam da je direktor muzeja druga osoba u gradu; kad prelistate novine na engleskom za strance, vidite da se za sve pita naravno gradonačelnik, pa direktor Ermitaža, bez obzira na to o kojoj je oblasti društva reč. Što znači da svaki građanin Sankt Peterburga zna ko je direktor Ermitaža. Kod nas ni sve kolege ne znaju ko su direktori ustanova kulture.

Druga stvar koja je presudno uticala na moja saznanja je Londonska škola za odnose s javnošću, to mi je promenilo shvatanja. Unapredila sam svoja saznanja istoričara umetnosti. To obučavanje za PR i komunikaciju sa javnosti uopšte, ne samo sa medijima, promenilo mi je sliku toga kako se poruka koju želite da uputite prenosi, kako se gradi imidž institucije, kako se pravi brend i koliko je to važno. Vi možete da vrhunski radite posao, da napravite savršenu izložbu i publikaciju, ali ukoliko niste dobro komunicirali sa publikom jednostavno ste uskratili publiku. Ne sebe, nego publiku, za kvalitet i vrednosti koje promovišete.

I treće, to je moja aktivnost u evropskom komiteti IKOM-a (svetske muzejske organizacije), to što sam bila deo komiteta za obrazovanje i trening muzejskog osoblja.  Tu sam shvatila koliko je permanentna edukacija zaposlenih u ustanovama kulture važna i koliko je važno da se razbije taj šablon šta je posao kustosa. Kod nas se rad kustosa sveo na akademski, odnosno institutski rad, gde mi kustosa doživljavamo kao nekog ko je čuvar zbirke, ali u negativnom smislu, da je čuva i od sebe i od drugih, da ne pokušava da uspostavi kontakt sa tom zbirkom. On dolazi da se bavi proučavanjem, radi na sebi i  na svom usavršavanju, a kad to pokuša da prezentuje publici, to je toliko naučno i toliko usko da publici ne znači ništa. To je isto važan posao koji smo novom sistematizacijom u Galeriji potpuno promenili i podelili rad ustanove na odeljenja kolekcija, u kojima su i kustosi zbirke i konzervatori; svi oni brinu o kolekciji, o dokumerntaciji, proučavanju i stanju. S druge strane su odeljenja za program i prezentaciju koja zapravo proizvode sve ono što radimo. Svi zajedno radimo na svemu – što je više očiju i više glava, bolji je rezultat. Svaka stvar koja izađe iz ustanove jeste institucionalna, a ne lična.

Art magazin: Ima li dovoljno vidljivosti, postoji li brend Galerije Matice srpske i van granica Srbije?

Tijana Palkovljević Bugarski: Sad mislim da već postoji i da smo uspeli da podignemo nivo. Mi se trudimo, gde god odemo, da se predstavimo što bolje i što profesionalnije. Evo, na primer u Italiji, gde smo u nacionalnoj galeriji u Peruđi shvatili da smo u nekim segmettima čak bolje organizovani od italijanskih kolega, možda čak i profesionalniji. Naša je sreća što smo mi, sa 25 zaposlenih, kao malo ili srednje preduzeće, što znači da se svi vidimo svakog dana i ja kao menadžer znam ko šta radi. Ne možemo, zbog malog broja ljudi, da imamo striktnu podelu na poslove, već svi sve radimo. Taj naš timski rad je nešto na čemu smo puno insistirali poslednjih godina. Dešava nam se da nemamo autora izložbi, jer su rezultat timskog rada, dešava nam se da smo svi uključeni u sve, od moje asistentkinje, pravnika, šefice računovodstva, kustosa, konzervatora. Poslovi su prioritetni, a opisi poslova u sistematizaciji – nešto drugo.

Art magazin: Već je opšte mesto da muzeji, baveći se prošlošću, govore o sadašnjosti. Kako razmišljaju o budućnosti, neposrednoj ili onoj daljoj?

Tijana Palkovljević Bugarski: Ja sam trenutno najviše usmerena na fasadu. Sav naš fokus je na tome, čini nam se da je to kruna svega onog što smo radili iznutra. Uspeli smo prošle godine da sredimo suterenski prostor, što je neverovatno unapredilo uslove čuvanja eksponata i rada u konzervatorskoj radionici. Fasada je završnica, da i spolja zablistamo onim sjajem kojim sijamo unutra. Mi smo svesni da ljudi pomalo i zaziru od spoljašnosti zgrade, jer izgleda dosta loše. Od kada je podignuta, 1926. godine, zgrada nije adaptirana. Krečena je pre više od 40 godina, posle toga nije rađeno ništa. A to nije slika onoga šta smo mi iznutra. Živimo u društvu u kom je spoljašnjost najvažnija i mislimo da će to bitno promeniti percepciju ove ustanove.

U narednom periodu fokusiraćemo se na obradu zbirki. Mi smo već sada u jednom velikom projektu digitalizacije naše zbirke, predstoji nam objavljivanje publikacija o dve najveće zbirke, zbirke slikarstva i zbirke grafika.

Radimo na velikim međunarodnim projektima – konzervacija i restauracija ikonostasa Arse Teodorovića za Srpsku crkvu u Budimu, i želimo da taj ikonostas  predstavimo i kod nas i u Budimpešti, i zatim da ga vratimo u Muzej Srpske pravoslavne crkve u Sentandreji. Imamo poziv da izložbu zografskih ikona, koja je bila u Peruđi, predstavimo u Japanu, što je izuzetan iskorak. I to sve da završimo do naredne godine, kada se obeležava 170 godina Galerije Matice srpske, da pokažemo šta je sve urađeno od 1847 do danas.

Art magazin: Privilegija je raditi među najboljim duhovima prošlosti...

Tijana Palkovljević Bugarski: I ja isto mislim da je rad u Galeriji matice srpske izuzetna privilegija za sve nas, bez obzira kojim se poslom bavili. Želim da moje kolege svaki dan budu toga svesne, toga da svi zajedno gradimo veliku, veliku kulu. Tu u salonu je Sava Tekelija, da nas uvek podseti na dobre ideje, na to da se ne živi za sadašnji ternutak, već za budućnost. To što je on učinio za srpski narod i njegova ideja da je budućnost svakog naroda u obrazovanju – to je ono što nas pokreće. Zato se trudim da svi zaposleni učestvuju u dečijim edukativnim programima, da vide taj sjaj u očima dece koja dođu u našu ustanovu, saznaju nešto novo, lepo se provedu i odu kući srećni, sa uverenjem da život ovde može bit lep i da nešto lepo može da se nauči u ustanovi kulture.