NIŠ. Galerija savremene umetnosti predstavlja, u Paviljonu u Tvrđavi, od 19. aprila do 15. maja 2016. slike i objekte Vladana Ljubinkovića (1951, Mladenovac). Diplomirao je na Fakultetu likovnih umetnosti, Univerziteta umetnosti u Beogradu. Na istom fakultetu je i magistrirao. Redovni je profesor Arhitektonskog fakulteta, Univerziteta u Beogradu.
Sticajem okolnosti, na tlo Sjedinjenih Američkih Država prvi put sam stupio sredinom avgusta 2001. godine, nepunih mesec dana pre no što su se oteti putnički avioni zarili u kule Međunarodnog trgovinskog centra u Njujorku. Dan posle terorističkog napada sve su nacionalne i lokalne novine štampale, preko cele stranice, američku zastavu kolokvijalno nazvanu "Stars and Stripes". Sitnim slovima, na margini, pisalo je: stavite ovu zastavu u prozor dok ne nabavite pravu. Platnene su, širom zemlje, rasprodate očas posla - u senci nezapamćene tragedije kineske tekstilne firme napravile su veliki posao, nove isporuke bile su brze i obimne. Tada sam, iz prve ruke, postao svestan posebnog značaja zastave u Americi. Za tu heterogenu, "sintetičku" naciju okupljenu oko ideje slobodnog preduzetništva zastava je objekat gotovo mističnih svojstava na način na koji je, recimo, za mađarsku naciju to artefakt krune Svetog Stefana, za belorusku krst Svete Jefrosine, za Induse krava, za muslimane tekst diktiran sa neba i zapisan Muhamedovom rukom...
Nije malo umetnika uočilo ta svojstva amblematskog dizajna zastave: prvi su je koristili umetnici američkog pop arta, više od drugih Džasper Džons i Endi Vorhol, ali i mlađi - Roni Katroun, Kit Hering ili Barbara Kruger. Svako od njih sa svojim pobudama, razlozima i na sasvim različitim poetičkim premisama.
Svojim novim radovima Vladan Ljubinković se priključuje tom imaginarnom krugu - osnovni motiv njegovog ciklusa "Olovo i krv" jesu vizuelne varijacije američke zastave. Naravno, umetnici koji su odrastali pod ozračjem tog moćnog vizuelnog simbola drugačije posmatraju njegovu auru od onih za koje je to bio prostor na drugoj strani sveta i koji su je viđali u filmovima, kaubojskim, ratnim, kapital-realističkim, svejedno kojim... Umetnost jeste prostor apsolutne slobode, pa (još uvek) i slobode da se bude ironičan i to je ono što su svojevremeni pop-artisti obilato koristili u svom dijalogu sa "američkim snom" oličenim u prepoznatljivoj zastavi.
Ali, postoje delovi sveta - a imajući u vidu ne manje od pola stoleća neposredne prošlosti, tih je prostora sve više - gde ironija naprosto nije delatna. Ona pogotovo ne može biti delatna u galeriji koja se nalazi svega stotinak metara od mesta na kojem su 1999. godine padale kasetne bombe, zabranjene međunarodnim pravilima ratovanja.
Zato se Ljubinković opredeljuje za neku vrstu nenametljivog vizuelnog eseja, za niz etida, varijacija i improvizacija koje u središtu imaju transformisane veksilološke elemente. Tu su prepoznatljivi oblici, ali (uglavnom) nedostaju odsečne, jarke boje. Čak i kada prati osnovni crveno-plavi kontrast originalnog predloška, Ljubinković se opredeljuje za pastelni, izbledeli, skoro pepeljasti ton. Pored toga Ljubinković uvodi i element tihe, jedva prepoznatljive subverzije - tačne proporcije zastave, zadate strogim pravilima, na mnogim mestima su relativizovane, bilo da je reč o broju elemenata ili njihovom rasporedu.
U celini, u ciklusu, dominiraju sivi, "olovni" tonovi koji daju intonaciju izvesne melanholije, utišane emocije, pa i rezignacije. Na jednom od radova osnovni uzorak zastave jedva se prepoznaje pod teretom "maskirnog" zapisa crnih, belih i sivih tonova. Taj kamuflažni "pattern" (ova gama pripada podvrsti namenjenoj urbanom ratovanju za razliku od one maslinaste kreirane za "prirodu") jasno ukazuje na pravac Ljubinkovićevih razmišljanja - ono što je u prošlosti bilo viđeno kao simbol slobode, individualizma i nade danas je postalo slika ogoljene sile koja deluje u pravcima sasvim nejasnim običnim ljudima.
Kao i na ranijim radovima Ljubinkovićevo važno polje rada jeste materija slike. I ranije su njegova dela povremeno nastajala na posebno pripremljenoj konstrukciji ne-slikarskih materijala - i utoliko se većina radova u ciklusu zastava nadovezuje upravo na njih. Ovi precizno i strpljivo izvedeni radovi mogu se svrstati u asamblaže, reljefe, konstrukcije i objekte. Oštri rezovi geometrijskih formi, zvezda, ponekad su "pomereni" tako da otkrivaju unutrašnju prirodu plemenitog materijala, drveta. Ali drvo nije jedini materijal, naprotiv - postoje i oni koji su izvedeni u aluminijumu, materijalima korišćenim u građevinarstvu... Svi se oni podređuju osnovnoj retorici motiva, zastave koja je - voleli mi to ili ne - duboko u svesti najvećeg broja ljudi na našoj planeti.
U preglednom i istovremeno stubovima segmentiranom prostoru niškog Paviljona u Tvrđavi pojedinačni radovi Vladana Ljubinkovića sklapaju se u medijski raznorodan i ponegde interaktivan ambijent. U prostor se uključuju i reflektujuće površine koje dodaju dimenziju začudnosti. Postavka "Olovo i krv" je za Ljubinkovića iskorak u nekoliko pravaca - pre svega u prostor, ali i u radove koji donose dubinska značenja kakvih ranije nije bilo u njegovim radovima. Varirajući jedan motiv opterećen gotovo beskrajnim značenjima Ljubinković daje skicu sveta u kojem živimo danas i sebe u tom svetu obeleženom nespokojem, pretećim pukotinama koje donosi sve iracionalniji globalni kapitalizam, militarizacijom koja priziva apokalipsu.
Birajući samo jedan "ulazni" element Ljubinković uspeva da predoči širu priču i pred posmatrače postavi sliku sveopšteg nespokoja.
Mileta Prodanović