Gordana Tomić
Image

Autor: Gordana Tomić
Osnovna delatnost: slikar
Adresa:
Telefon:
Mobilni:
Faks:
E-mail:
Web:


Reprodukcije

Klikni za vecu sliku
Narandžasti diptih
40 x 80 cm x 2 kom
akrilik i pesak vulkanske lave na platnu
2013
 
Klikni za vecu sliku
Igra vetra i vode
akrilik i pesak vulkanske lave na platnu
2013
 
Klikni za vecu sliku
Beskonačnost, diptih
40 x 80 cm x 2 kom
akrilik i pesak vulkanske lave na platnu
2013
 
Klikni za vecu sliku
Cental park
80 x 100 cm
akrilik na platnu
2014
 
Klikni za vecu sliku
Sunset
100 x 150 cm
akrilik i pesak vulkanske lave na platnu
2013
 
Klikni za vecu sliku
Lepota izazova
80 x 120 cm
akrilik na platnu
2014
 
Klikni za vecu sliku
Sve postaje jedno
R 75 cm
ulje na platnu
2015
Klikni za vecu sliku
Japanski vrt
R 75 cm
akrilik na platnu
2015
Klikni za vecu sliku
Shin-ken
R 100 cm
ulje na platnu
2015

Biografija

Trenutno nema informacija.

Samostalne izložbe

Trenutno nema informacija.

Grupne izložbe

Trenutno nema informacija.

 Kritike: Dejan Đorić

(Spi)rituali Gordane Tomić

Vilijam S. Rabin (William S. Rubin) je na stranicama časopisa Art in America ubedljivo ukazao na početak rađanja apstraktnog slikarstva Džeksona Poloka (Jackson Pollock) u njegovim nadrealističkim istraživanjima iz ranog perioda stvaralaštva. Slično je i sa slikarstvom Aršila Gorkija (Arshile Gorky), kao što bi se mogle pronaći estetske veze između Adolfa Gotliba (Adolph Gottlieb) i Maksa Ernsta (Max Ernst). Njujorška apstrakcija pedesetih godina, slikarstvo apstraktnog ekspresionizma, stvorena je sumiranjem nadrealističkog iskustva prethodne generacije umetnika, francuskih i nemačkih emigranata, koji su na početku Drugog svetskog rata kulturnu sredinu Sjedinjenih Američkih Država bliže upoznali sa avangardnom umetnošću. Na kraju modernizma, u postmoderni, kada „cveta hiljadu cvetova”, uz mitološku figuraciju anahronista, slikara memorije, obnovljeni su ekspresionizam (italijanska transavangarda, nemački neoekspresionizam Neue Wilde i američki bad painting), geometrijska i minimalna apstrakcija u neo geo umetnosti a bilo je naznaka i o povratku nadrealizma. Umetničko stanje sa početaka visokog modernizma i s njegovog kraja, evropsku i severnoameričku likovnu scenu treba imati u vidu kada se razmatra slikarstvo Gordane Tomić (Nikšić, 1979).

Likovna strategija te mlade slikarke nije u kretanju od nadrealizma ka apstrakciji, što je pojedince navelo na ekstremno mišljenje o američkoj apstrakciji kao pravom ostvarenju nadrealističkih ideja, bez neposrednog uticaja mimetičkog i zanatskog. Nasleđe iz prošlosti evropskog slikarstva po Bernardu Dorivalu (Bernard Dorival), Kristijanu Zervosu (Christian Zervos), Andreu Lotu (André Lhote) i Mišelu Karužu (Michel Carouges) kompromitovalo je revolucionarnost nadrealističke teorije, a to je samo deo primedbi koje su ovi kritičari uputili nadrealizmu. Vrednujući delo mlade crnogorske umetnice koja živi u Srbiji i stvara između Beograda i Njujorka, moramo imati u vidu širu scenu evropske i američke umetnosti jer ona češće predstavlja svoje radove u svetu nego u zemlji.

Umesto da nadrealističko vizuelno bogatstvo suzi i svede na elementarnu likovnost, lišenu figure, krenula je drugim putem, ka likovnom svođenju realističkog prikaza. Redukcija telesnog na slici, figurativnih prizora kojima je katkad svojstven snažni erotizam, kod nje je sprovedena logično – od realizma do ekspresionizma i apstrakcije. Od tih prvih težnji za ovladavanjem ljudskom figurom i predstavljanjem nepredstavljivog – žudnje i erosa, od crno-belih i skoro monohromnih slika, postepeno oslobodivši potez, rasvetlevši paletu, stigla je do ekspresije i logikom oduzimanja do apstrakcije. Čak i da ne cenimo domete apstraktne umetnosti, moramo biti svesni da ona nije izum dvadesetog veka. Veliki deo stare, tradicionalne, orijentalne, dalekoistočne i vanevropske umetnosti u znaku je apstrakcije, što je ubedljivo dokazao Vilijam S. Rabin velikom izložbom i pratećom dvotomnom knjigom Primitivizam u 20. veku. Sklonost prema plemenskom i modernom (Primitivism in 20th Century Art. Affinity of the Tribal and the Modern), najvažnijoj za tu problematiku. Sličan je put od realizma i simbolizma do znakovne i potpune apstrakcije prešao Pit Mondrian (Piet Mondriaan).

Pojednostavljenje likovnih elemenata na osnovne, možda tačnije reći na osnove, do prastanja koje najbolje poznaju praistorijski i „primitivni” umetnici, kod ove slikarke nije bio i redukcionizam svojstava. U celokupnom njenom dosadašnjem delu uočljiva je ista vatra, strast slikanja, osećajnost slikarskog čina kao potrage za sobom i za onostranim. Likovno sve bolja što se ogleda na većem formatu, bavi se i vedutom, pre svega izgledima Njujorka kao novog Vavilona, dajući Kipu slobode i muški, agresivni izgled, prikazujući melanholično grad kao planetarnu izvesnost. Zato su njeni gradski prizori obasjani umornom sunčevom svetlošću na zalasku a noćni prepuni kolorita i vibracija, očigledno da je reč o civilizacijski izmenjenom životnom ritmu, ili kako slovi jedno njeno platno Noć ljubi nju.

Bilo šta da slika Gordana Tomić u dela priziva  visoke energetske osobenosti, svaka slika je kao eskplozija, orgazmički dovršena u ritualnom činu slikanja, svojevrsnom transu. Slikarka kao da izvodi ples ispred platna, omađijava ga, kao Aboridžini unosi život i svoj dah u delo, čineći ga živim ma kako apstraktno bilo. Reč je o mitološkoj moći umetnosti, onoj zbog koje toliko cenimo umetnike. Slikarstvo tako postaje neposredni izliv osećanja, pojedina dela nalik su zemljotresu ili plimi, stvaranje je pulsometar, precizni seizmograf unutrašnjeg života. Nesaznatljivo je odakle sve to stiže na platno ne samo kod nje, ne može se objasniti ni teorijom prozora, vizuelne membrane kroz koju s jedne, unutrašnje strane, vizije i sadržaj pretiču  ka drugoj, spoljašnjoj, slikovnoj i materijalnoj strani.

Likovni svet ove umetnice je duhovan, ona i slikarsku tehniku oslobađa materijalnog i ovostranog, nastojeći da dopre do čistih osećanja i vibrantnih slika, time i do arhetipskog. Takvo se slikarstvo iskazuje kao savremeno, blisko grafitima koliko i dostignućima visokog modernizma, humanistički suprotno tehnicizmu i robotskom, na strani snova i poezije. Slikarka kao da otvara zev, hijatus, procep između svetova, ne bi li u sliku prizvala nepoznato i nesaznatljivo, ali i san ima svoju logiku. Njena mera, ono što je vodi u neistraženim svetovima, u kojima su mnogi zalutali su osećajnost i snaga izraza. Možda je za nekog i ovde reč samo o gubitku prirode, naznačenom još u eskpresionizmu, futurizmu i kubizmu, ali je istovremeno i otvaranje drugačijeg poimanja vremena i prostora. Slikarka je isuviše svesna da je samo duhovnost ta koja iskupljuje i preosveštava materijalnost slike, da samo ona ostaje na kraju. Nema umetnosti koja polaže isključivo pravo na spiritualnost već samo pojedinaca koji joj se manje ili više približavaju.

Može se reći da najbolje slike ove umetnice uspostavljaju i ironijsku distancu prema dostignućima prethodnika, ona je svesna da samo stalna borba za sliku a time i za sebe omogućuje opravdanje.  U slikarskom činu koji za neke umetnike postaje sudbinski i u kome ima agresije, koristi se različitim postupcima, od gustog podslikavanja, slikanja al fresco (na živo), do lazurnog, curećeg, drippinga poznatog u nadrealizmu i još više u njujorškoj školi apstraktnog ekspresionizma. Na pojedinim platnima figura je u pejzažu, Central park je poetska posveta prirodi, zelenilu i lepšem, lagodnijem življenju usred urbanog; druge slike kao Marijana su potpuno apstraktni psihoportreti u kojima se sjedinjuju kubistička analiza i slobodna osećajnost. Lepota izazova kao i neka druga platna (posebno Sunset najveća i među najboljim) predstavljaju odškrinute dveri prema visokoenergetskim prizorima, spoljašnje i unutrašnje se prožimaju. Drugačije rečeno, ova umetnica je svojom velikom voljom kod nas pomalo zamrloj estetici čiste apstrakcije dala nov smisao, što je bilo najbolje prepoznato tamo gde je slična umetnost nastala. Ona će moći da se razvija u skladu sa poštovanjem i negovanjem najtajanstvenijeg – ličnog likovnog senzibiliteta.

Sunset Gordane Tomić

Slika iz naslova ovog teksta nastala 2013. godine pripada po formatu najvećem a po kvalitetu najboljim delima mlade umetnice. Možda bi se moglo reći da je u tom stvaralaštvu ona programskog karaktera jer sumira njena istraživanja, nade i htenja. Hajnrih Kloc (Heinrich Klotz) je pisao o „procesu realizacije jednog potencijala”, sadržanog još u prvim apstraktnim kompozicijama Vasilija Kandinskog (Wassily Kandinsky). Ako na počecima modernizma nastaju prve apstraktne slike Čiurlionisa (Czurlanis), Kazimira Maljeviča (Kazimir Malevich) i Pita Mondriana (Piet Mondriaan) onda su na kraju modernizma slikarke poput Gordane Tomić.

Proces razaranja predmetnog na slici vodio je u dva pravca, od Kandinskog do tašizma i apstraktnog ekspresionizma i od kubizma do minimalizma, geometrijske i neo geo apstrakcije devedesetih. Slikarstvo kao i ova ključna slika Gordane Tomić pokazuju da je prvi smer apstraktne umetnosti izazovniji, smeliji i življi. U njemu je radikalnije odbačena predmetnost, ugledanje na prirodu, tačnije, proširen je koncept slike kao izraza mikro i makrokosmosa. Slikom Sunset huje sile, vitlaju energije, struje tokovi, kao i Sunce ona je ispunjena potencijalom i životom, mada melanholičnim, kao naša civilizacija na zalasku. Može se smatrati potpunom apstrakcijom koju tek naziv smešta u realni svet, a nalazi se na sredini između prvih apstrakcija i Polokovih (Jackson Pollock) ukidanja težišta i smisla kompozicije. Slikom Sunset nije odbačena priroda već detaljističko realističko predstavljanje prirode, iz Sunca, atmosfere smiraja, apstrahovani su samo ključni elementi, a to su utisak, impresija i ekspresija umesto bukvalnog oponašanja. Slika ima dve zone, gornju i donju, po čemu je još uvek tradicionalna (nebo i zemlja) ali je sve ostalo oslobođeno, podređeno diktatu umetnice, njenoj slobodi da do kraja progovori i likovno svedoči o svom unutrašnjem doživljaju.

Apstraktna umetnost je u dvadesetom veku imala još na početku krajnje ishode u monohromima, potpuno crnim ili belim slikama (Maljevič, Aleksandar Rodčenko /Alexander Rodchenko/, kasnije Ed Rajnhart /Ad Reinhardt/), slikama koje postaju objekti, stvari bez boje i značenja. Gordana Tomić u apstrakciju vraća sliku kao simbol, koja se odnosi na spoljnji kao i na unutrašnji svet, sliku kao jedinstvo, sintezu viđenog, iskustvenog i izraženog. Zbog toga je Sunset duboko ljudsko delo, neka vrste lične drame, strasne ispovesti ili zadivljenosti silama sveta. Zato nas ta slika toliko vraća onom izazovnom u umetnosti shvaćenoj na (post)moderan način.