SUBOTICA. Savremena galerija Subotica predstavlja od 31. avgusta do 22. septembra 2016. crteže Svetlane Ždrnja (1986, Subotica). Osnovne i master studije slikarstva završila je na Akademiji lepih umetnosti u Beogradu u klasi prof. Saše Filipovića. Biće predstavljena četiri ciklusa njenih radova izvedenih u tehnikama crteža tušem, uljanim pastelima, drvenim bojama i fotografija na kojima je intervenisano grebanjem i uljanim pastelima.
U perceptivnom aspektu, njen likovni izraz nije "težak" – ona ne opterećuje posmatrače nepotrebnim spektaklom, jarkim bojama ili šablonskom tematikom. Naprotiv, pruža im jedan fini narativni prizor, prilikom kojeg oni sami mogu nastaviti, pa i dovršiti, "priču". U izloženim radovima (npr. serija fotograma Woods /Šuma) vidljiva je prisutnost autorkine kontemplativnosti, ali i data mogućnost učitavanja daljih narativnih momenata i razgovora o prikazanom, a ne samo puko konstatovanje, odnosno primećivanje "obeležene" slikarske površine prilikom razgledanja izložbe.
Parafrazirajući Svetlanine reči poput "više ne mislim šta radim, nego kako to radim" hteo bih i da naznačim da možemo naslutiti koji smerom će se ona kretati u bliskoj budućnosti. U fokusu njenog interesa sada je procesualnost rada, sklonost ka redukciji, čišćenju suvišnih slojeva i baziranje na osnovne likovne elemente – boju i liniju. Na taj način ona istovremeno uspostavlja relaciju prenošenja čulnih iskustava u estetski objekat te nam otkriva svoj mikrosvet na jedan intrigantan i pomalo zagonetan način.
Branimir Kopilović
Ono čime sam se najviše bavila na početku svog likovnog istraživanja bila je konkretna forma. Slikala sam portrete i pejzaže i tragala za likovnim jezikom u kojem ću se osećati najdoslednije. Počela sam da otkrivam strast prema boji i efektivnosti koju ona može da izazove, pre svega u meni samoj, i koliko me pokreće. Vremenom se traganje sa platna preselilo na fotografiju čiji sam sadržaj počela da menjam tako što sam sa njene površine strugala delove koje sam smatrala suvišnim, a potom ih prekrivala uljanim pastelom. Do izražaja je došla težnja za pročišćenjem, za promišljanjem onoga što želim da se vidi i onoga što želim (delom) da sakrijem ili uklonim. Pastelni tonovi, a najviše bela boja, najpodobnije su poslužili da izgrebani delovi ipak izbiju na pojedinim mestima, da stvaraju slojevitost, ali i kao nežni kontrast grubom grebanju oštrim predmetom. Tu sam otkrila snažnu vezu sa materijalom kojim se koristim, kao i načinom na koji to činim. Repetitivni, gotovo mehanički pokreti rukom dobili su meditativno svojstvo koje je postalo cilj po sebi. Prestala sam da mislim o konkretnoj formi i počela da mislim o liniji, o boji, o površini. Crtež je prerastao u nekontrolisane forme, linije, površine boje koje imaju svoj spontani tok i život. Ne vodim se više idejom šta je ono što želim da stvorim, već načinom na koji to mogu da postignem i koliko mi materijali u tome mogu pomoći. U tom smeru želim da produbim traganje.
Svetlana Ždrnja