Art magazin - Dragan Miličić

Od najranije mladosti privlačili su me olovka i lopta. Sve svoje slobodno vreme provodio sam crtajući, zabijen u neki ćošak, ili jureći loptu sa drugarima, na ulici. Jedna strana moje ličnosti bila je okrenuta likovnoj umetnosti, a ona druga opčinjena sportom.

U jednom trenutku našao sam se na razmeđi između moje dve velike strasti : morao sam se opredeliti za jednu. Izbor je pao na likovnu umetnost koja je postala moja profesija, ali ljubav prema sportu nastavila je i dalje da živi u meni.

Na početku završne godine studija, shvatio sam da moje profesionalno bavljenje likovnom umetnošću ljubav prema sportu može samo da oplemeni i kao rezultat takvog poimanja svog kreativnog poslanstva, nastala je grafika koja je zaslužila nagradu na »XI jugoslovenskom studentskom bijenalu grafike«.

Uveren sam da je to za mene bio veliki podsticaj za dalje likovno uobličavanje tema iz sporta.

T e m a

U životu prosečnog, urbanog muškarca orgoman značaj ima prostor u čijem je središtu zeleni plato. Ta magična zelena površina podloga je na kojoj se događa »najvažnija sporedna stvar na svetu« .Za mnoge muškarce, međutim, događanja na »zelenom tepihu« predstavljaju i više od »najvažnije sporedne stvari na svetu«, ona su za njih najvažnija ! Mislim da i sam pripadam njima. Da nije tako, verovatno ni moje likovno stvaranje ne bi bilo suštinski prožeto doživljajem koje izaziva potpunu opčinjenost zbivanjima na »zelenom tepihu« .

Reč »stadion« prvi su koristili antički Grci . Ona je označavala izduženi pravougaonik, omeđen gledalištem polukružnog oblika sa jedne strane, na kome su se održavale igre. U ona antička vremena najpopularnije su bile trke u dvokolicama, odnosno igre u čast bogova.

U Starom Rimu stadion menja svoju namenu i ime. Pretvara se u arenu u kojoj se priređuju borbe robova-gladijatora. Neron u njima priređuje, zarad zabave Rimljana, pokolj Hrišćana tako što ih izlaže napadima izgladnelih divljih zveri.

Prva zidana arena potiče iz vremena Flavija koji joj daje ime Koloseum, a poslednja je sazidana 80-te godine nove ere, u vreme vladavine Titusa.

Sve do 1920-te godine nisu sazidana zdanja poput ovih. Te 1920-te godine je, naime, sazidan čuveni »Vembli« - stadion u Londonu, stadion sa kojim počinje era modernih igara za uveseljavanje savremene muške populacije.

Da li se u središtu tih modernih građevina neguje viteštvo ili manifestuje samoživost, narcisoidnost boraca, pripadnika suprotstavljenih tabora? Čini mi se da od svega ima pomalo na tim travnatim terenima, oivičenim tartan stazama i ogromnim gledalištima.

Stadion možemo posmatrati i kao javni objekat-skulpturu (spolja), ali i kao moderno svetilište-hram. Mesto u kome se integriše velika masa ljudi različitih staleža, vera i nacija sa istom željom, da posmatraju igru.

Da li tu pojavu možemo posmatrati odvojeno od same građevine u kojoj se ona uvek iznova ponavlja, ili su one sastavni delovi jedne celine, koja čini srž jedne nove religije?.

Od elemenata koji čine fenomen modernog hrama mogla bi se izvesti sledeća jednačina: čovek + masa + energija = čovek + stadion + igra. Inače, svi ovi elementi slivaju se u jedan kružni tok koji cirkuliše poput krvotoka.

Igra je toliko jaka da su eksplozije neminovne: »fudbalsko nasilje koje nosi i emotivna stanja strah, uzbuđenje, zadovoljstvo, osećaj pripadnosti, iznad svega osećaj velike moći«.

U cilju prenošenja ove planetarne energije koja isijava iz utrobe modernih stadiona u likovni znak pokušao sam da konstruišem pokret unutar same linije. To je linija puna dinamike smera, debljine i snopova koje objedinjuju taj naboj. Detalji svedeni u zaokruženu formu postaju tako lako čitljivi. Igra koja je začarala milijarde ljudi (pretežno muškog pola) a čije je ishodište u dečjim igrama, ja želim da predstavim isto tako živim do infantilnosti jasnim bojama.

U dubini svoje duše ja i Svet doživljavam u takvim jasnim i intenzivnim bojama. Ovi otisci otkrivaju sekvence iz života jednog potpunog poklonika spektakla sa zelenih površina u središtu stadiona.

Skice iz kojih su proizašla rešenja za radove na grafičkoj ploči, izveo sam u tehnici kolaža kombinovanjem različitih fotografija iz časopisa. Birao sam fotografije koje predstavljaju situacije koje nisu direktno vezane za samu tematiku, već međusobnim odnosima i igrom površina sugerištu pokret ljudskog tela, pokret koji emituje radost.

Svi navedeni elementi, izvedene jednačine čine jednu skulpturu u čijem se središtu ciklično ponavlja živ performans sastavljen od neizrecivog broja duša različitih polova, delikvenata i navijača žutih, crnih, crvenih ili belih.

I svi su oni srž onoga što je »unutra« .

T e h n i k a

U početku sam se, kao i u svemu ostalom, tražio od visoke preko duboke pa sve do ravne štampe. Na završnoj godini studija najviše sam koristio visoku štampu, preciznije-linorez. Zatim počinjem da se interesujem za litografiju, u suštini više su me interesovale tehnike u kojima sam bio direktnije povezan sa krajnjim rezultatom.

Možda je zbog toga kod mene ipak preovladala visoka štampa kao najdirektniji, mehanički, fizički odnos prema materijalu.

Treba istaći da je visoka štampa odnos čistih površina bez prelaza, jasno i bez uvijanja.

Na početku poslediplomskih studija krenuo sam u istraživanje gore navedene tematike u jednom formatu koji do tada nisam koristio, pa je možda to jedan od razloga zbog koga me je zainteresovala minijatura. Ili pak zbog velikog interesovanja i mnogobrojnih konkursa u okviru ove discipline, minijatura mi je bila neophodna da bih savladao prikazivanje detalja.

Uporedo sam počeo da radim i srednje formate, takođe u linorezu da bih na kraju ovih studija prešao na veće formate.

Što se tiče izbora materijala, uglavnom je to bio linoleum i linorez, da bih se kasnije zainteresovao i za drvorez. Drvorez je kao stara tehnika doneta još iz drevne Kine. Kod mene je međutim osvanulo u novom ruhu. Šta to znači?

Ova tehnika se radi ( urezuje) u drvene daske voćarskog drveća, ali ono što sam ja izveo nije učinjeno na ovaj tradicionalan način.

Ja sam koristio »drvnu prerađevinu« - novi pločasti materijal napravljen od piljevine i presovan u slojevima- medijapan tvorevinu koja se pojavila pre 15-tak godina.

Zašto sam se odlučio baš za medijapan?

Medijapan, za razliku od druge vrste drveta, neuporedivo je lakši za obradu a i dalje zadržava svoju čvrstinu kao i bilo koje drugo drvo. Pošto je pločasti fabrički je dovoljno dobro površinski obrađen, te se ne mora specijalno pripremati za štampu. Izrađuje se u relativno tankim pločama od 3 do 20mm, što pruža mogućnost štampe na presama za duboku štampu.

Medijapan je vrlo čvrste strukture pa je pogodan za štampanje velikih površina bez bojazni da će se površine ili sam materijal deformisati, što se dešava sa linoleumom.

Nadam se da će moje grafike podkrepiti u pravom svetlu te tvrdnje.

Za obradu ovog materijala mogu se kombinovati alati za linorez i alati za drvorez ili duborez, što je bio slučaj u mom primeru. Ja sam čak koristio grublji alat za obradu drveta. Naravno, kada je reč o duborezu mora se spomenuti i bat vrsta drvenog čekića kojim zajedno sa dletima obrađujem materijal sa mnogo manje poteškoća i utrošenog vremena nego što bi to bio slučaj sa linorezom.

Što se tiče samog procesa štampe, već sam naveo da medijapan možemo štampati i na presama za duboku štampu, što sam i činio.

Proces je nešto drugačiji, zato što na ploču od prese ne dolazi prvo grafička ploča, već se prvo postavi filc, zatim papir, pa tek onda ploča koja je prethodno navaljena sa bojom. Na kraju opet preko te ploče dolazi jedan tanji filc kao dodatna amortizacija pri potiskivanju.

Za valjanje boje po pločama koristio sam različite formate gumenih valjaka koji su praktičniji, jednostavniji za održavanje, dugovečniji i pristupačniji od istih takvih, ali kožnih.

Većinu pripreme i samu štampu ostvario sam sam svojim alatom i priborom.

Z a k l j u č a k

Možda na samom početku otkrivanja ovog sveta nisam previše obraćao pažnju na suštinu; nekako mi je ljuštura više odvlačila pažnju stadion kao objekat. Kasnije me je tema sve više obuzimala, počeo sam malo više čitati između redova i tražiti to što je stvarno srž, što je na kraju krajeva u utrobi stadiona.

Jednom sam pročitao: »svake subote popodne, počev od avgusta do maja meseca stotine hiljada ljudi će posećivati fudbalske mečeve, slušati radio,... Vera, Ponos, Strast i posvećenost se pokazuju svake subote u masama koje prate fudbal... nada da će sledeća igra biti ona prava, kada će momci napokon ispoljiti maksimum, ponovo se vraća. U tom je snaga fudbala i razlog zašto je toliko privlačan«.

Mislim da je to ono »unutra« koje sam možda hteo da prikažem likovnim jezikom, a možda i nešto ekstremnije što se krije iza teksta sličnom ovome: »fudbalsko nasilje, prožimalo nas je i vodilo nas kroz emotivna stanja : strah, prestravljenost, uzbuđenje, zadovoljstvo, osećaj pripadnosti. Iznad svega osećaj velike moći. To nas je obuzimalo poput droge!«

Tu drogu želeo sam da pretočim na svoje otiske, da likovnim jezikom opišem, predstavim, oživim tu energiju kojom su nabijene utrobe stadiona prepune uzavrelih posmatrača, navijača modernih gladijatorskih borbi.

Zovem se Dragan Miličić, rođen sam 09.10.1979.godine u Vrbasu. Osnovnu školu sam završio u Novom Sadu. Srednje obrazovanje sam okončao u Srednjoj umetničkoj školi »Bogdan Šuput« u Novom Sadu, gde sam školske 1998/99 godine upisao Akademiju umetnosti u Novom Sadu, odsek grafike u klasi profesora Živka Đaka, a 2002. godine upisao sam poslediplomske studije u klasi profesora Slobodana Kneževića. Nagrađivan.