Snovi čovekovi, kakve ih danas znamo, pretpostavljamo da su začeti nenajavljeno i tajnovito u vreme pojave prve svesti, i isto tako tiho, vremenom se uvrstili u neprolaznu i najbogatiju čovekovu emotivno-intelektualno-spiritualnu baštinu. Koja je tokom milenija sticala veliki kredibilitet raznovrsno kvalifikovanih i orijentisanih tumača, od prvih plemenskih vračeva do psihologa i psihijatara. Štaviše, danas i mi laici znamo, da su snovi samo uobličeni, «vidljivi» eksponent mnogo dubljih entiteta, kakav je nepregledni okean prostora podsvesti, nesvesnog i onog njegovog dela koji sve nas povezuje u jedinstveno bratsko klupko – kolektivno nesvesnog. Svi oni zajedno, još od vremena njihovih primordijalnih oblika, predstavljaju prebogatu građu za snove. Nažalost, veliki broj snova nepovratno odlazi u etar, najčešće bez nade da će se vratiti snevaču. I pomoći mu da razbije cenzuru vlastite svesti, ukazujući na neko važno saznanje, o njemu samom, ili na neki dragoceni ishod dnevnog života, u vidu razrešenja problema, ne samo ličnog, već i naučnog, a neretko i umetničkog. Zato su snovi, taj čaroviti deo naše ličnosti, suviše dragoceni da bi se rastočili u maglama zaborava.

Ova vrsta drame nameće krucijalno pitanje: postoji li način da se naši osetljivi snovi spasu i sačuvaju od raspršivanja u prah?

Jovanka Ulić je, svesna visoke vrednosti snova, iznašla moguće rešenje! Koristeći bogatu semantiku opštečovečanskog kulturnog i likovnog nasleđa, ona je svojim izražajnim crtežom, obogaćenim kolorističkim vrednostima akvarela, kreirala markantnu i dinamičnu pojavnost ženskog borilačkog reda Čuvarica snova. Ova graciozna, ali odlučna bića, nalik vilama i polubožanstvima iz bajki čitavog sveta, donekle i heroinama borilačkih filmova dalekoistočne produkcije, razastrla su svoje čvrste i dekorativne mreže, čija prediva kao da su sišla sa crteža maorskih tatuaža, i noseći slično magijsko i apotropejsko značenje, ne dopuštaju iscurivanje snova u čeljusti zaborava.

Magijski svet ovih neobičnih a svakako likovno i značenjski autentičnih crteža, istovremeno zavodi naša čula i osećanja, ali inicira i pitanja. Možda ne toliko ona, koja bi se ticala efikasnosti zaštitne uloge ovih bića, onakve kakvu im je, smatramo prividno, autorka dodelila. Osmišljavajući svoj nesvakidašnji scenario, ona je postavila scenu, koja se može nalaziti na bilo kojoj tački naše planete, ali dubinsko očitavanje čitave atmosfere mizanscena, govori u prilog tome, da se on odnosi na metafizički prostor potreba Jovanke Ulić. Kao i svaki pažljivi reditelj, koji vodi računa o svakom detalju, svakoj Čuvarici je brižljivo odabirala i realizovala jedinstveni kostim, insistirajući na punoj funkcionalnosti za prilike pokreta, kao i na specifičnim detaljima kroja, koji iz folklornog miljea polako, ali sigurno dodiruju njenu vlastitu, podjednako i našu stvarnost.

Pitamo se, da li je Jovanka Ulić iz dubine svoga umetničkog bića dozvala ove magijske entitete, personificirajući sebe samu, vlastitu energiju, odlučnost i spremnost da se uhvati u koštac sa vidljivim i nevidljivim teškoćama? Oblačeći zamisao o Čuvaricama u metaforu snova koje treba zaštititi po svaku cenu?

Vesna Todorović