Na početku ovog teksta znam da će se nametnuti pitanje na koje nije lako naći odgovor: šta je to što pokreće i veže našu pažnju za neki događaj u prirodi, uzbudljiv predeo, predmete u njemu, kolorističke sudare, ili smenu svetla i tame? Na koji način sve to prelomljeno kroz našu emotivnu prizmu postane umetničko delo? Odgovor na sve to dugujem i sebi.

Odgonetanje takve jedne zagonetke čeka me u tumačenju slika mlade koleginice Emilije. Pokušaću da svet oko mene sagledam njenim lepim istočnjačkim očima. Emilijine radove poznajem relativno dugo. Viđao sam ih na kolektivnim izložbama ili u njenom ateljeu. Privlačile su me svežinom doživljaja, bez krutih akademskih okvira koji ohlade inicijalni doživljaj i oduzmu mu čar stvaralačkog radovanja. U slikanju ona uspostavlja svoju hijerarhiju vrednosti i značaja likovnih elemenata od kojih gradi svoje slike.

U njenim ranim slikama belina je igrala veliku ulogu. Isticala je kolorističke oaze podižući im zvuk, a grafizmu koji je bio u to vreme značajno prisutan pomogla da dođe do punog izražaja. U novim slikama koje sam video nedavno Emilija je učinila ozbiljan iskorak na planu boje. Zvuk je pojačan, pogotovo boja i tonova bliskih plavoj i violetnoj. Njih orkestrira sa zvucima komplementera proverenim slikarskim postupkom. Sudare boja u punom značaju amortizuje uvođenjem ahromatskih zona koje plasirane između sučeljenih boja postaju vezivno tkivo.Nije lako ući u tajne ovih dela i njihove povode Traga li to Emilija za nekim svojim otokom sreće, nekom svojom Kiterom, ostrvom ljubavi? Ne treba tražiti bukvalnu sličnost sa Vatoovim delom. Veza je drugačije prirode. Francuski majstor je bežao u neki svoj idealizovani svet daleko od zagušljivih rokoko salona Pariza. Emilija sanja i gradi svoj duhovni prostor kao utočište od naše nevesele svakodnevnice. U ovom prostoru ona se oseća zaštićenom. U elementima u kojima je ispunjen taj prostor ima nečeg hermetičnog, duboko ličnog, doživljenog i negde nekada viđenog.

Psihologijom odraslog deteta ona vlada ovim prostorom. Zakoni transpozicije važe u njemu, pa je teško prepoznati prave povode, jedino ih naslutiti. Ponekad je to cvet nalik ljudskom licu ili je artefakt sa peska neke plaže utisnut u materiju neke slike. Lepota ovih Emilijinih hermetičkih simbola je što ne podležu ustaljenom tumačenju snova opisanih u brojnim knjigama koje se bave ovom tematikom. Emilija sanja svoj san koji ja ovim tekstom pokušavam da odgonetnem.

U nekim novim slikama Emilija se bavi problemom prostora. Izdvojiću jednu koja liči opusteloj ledini sa malim drvetom u gornjoj zoni slike. U ovoj slici je došla do izražaja harmonija hromatskog i ahromatskog. Mali koloristički akcenti bili su dovoljni zoni toplosivog da je oboje, i obrnuto, siva je istakla značaj malih akcenata. Ova slika bi mogla da bude dobar putokaz budućeg razvoja jer nosi sve elemente slikarske zakonitosti. Ovaj postupak je slikarka nagovestila i na slikama većeg formata. Slike koje asociraju napuštenu plažu, dugu i peskovitu sa brojnim elementima koji su se našli u tom davnom pesku. Asocijacija na sadržaj ovih slika je moja.

Pomenuću i nekoliko uljanih slika malog formata slikanih na papirnoj podlozi koje je strukturom blisko platnu. Pored slika velikog formata rađenih uljanom tehnikom na platnu, ovi radovi na papiru sa strukturom platna kompletiraće utisak o slikarki Emiliji Jordanov Todorović.

Miroslav Anđelković