NOVI SAD. Muzej savremene umetnosti Vojvodine predstavlja od 22. februara do 1. aprila 2018. Rosemarie Trockel (1952, Šverte, Nemačka). Studirala je slikarstvo na Werkkunstschule, Keln. Profesorka je na Kunstakademie u Dizeldorfu. Predstavljala je Nemačku na Venecijankom bijenalu 1999. godine, a 2011. je dobila Volf nagradu za slikarstvo.
Bavi se intermedijskom umetnošću, kombinuje različite tehnike i medije kao što su: slikarstvo (kombinacija sa tkaninama), keramika, fotografija, crtež, skulptura, video-umetnost, kolaž i instalacija.
Aktuelna izložba radova Rozmari Trokel je deo serije monografskih izložbi Instituta za kulturne odnose sa inostranstvom (Institut für Auslandsbeziehungen / ifa), u čiji program spadaju i Zigmar Polke, Georg Bazelic i Gerhard Rihter. Ovo ne ilustruje samo važnost koja se pridaje delu ove umetnice u okviru savremene umetnosti, ved ukazuje i na programsko polazište Rozmari Trokel kojem umetnički stavovi starijih kolega implicitno služe.
Umetnička scena kojom su dominirali muškarci, čak i tokom osamdesetih godina prošlog veka, navela je Rozmari Trokel da se pubuni. Formulisala je koncepte u kojima je suprotstavljala muškog umetnika-genija ženskim ulogama i temama. Različite grupe dela odražavaju njeno stanovište u okviru izrazito ženskog umetničkog područja i ne odustaju od izražavanja fundamentalne kritike preovlađujudeg poretka u umetnosti.
Jedno od njenih najranijih remek-dela, Mašina za slikanje iz 1990, koje je predstavljeno na našoj izložbi, na virtuozan način vodi do apsurda, onoga što je banalno u uslužnoj zanatsko-mehaničkoj prirodi umetnosti koju je stvorila ženska ruka. Svojom mehaničkom produkcijom razmazanog gestusa, Mašina za slikanje dobro parodira topos umetnika-genija. Istu strategiju sprovodi od 1991. godine pletenim slikama koje se nalaze na zidu kao minimalističke skulpture. Umetnica pozajmljuje elemente iz svakodnevnog života žene i njene tradicionalne uloge.
Rozmari Trokel ne razvija svoje delo linearno, ved namerno ide zaobilaznim stazama umetnosti. Koristedi temeljno dekonstruktivni metod, svaki odgovor koji nađe pretvara u pitanje, ili čak povlači dobijeni odgovor. Neupudeni posmatrač bi stoga mogao zaključiti da je njeno delo heterogeno, a na početku i teško pristupačno, jer grupe njenih dela kao i pojedinačna dela jedno za drugim kredu naizgled nekompatibilnim istraživačkim stazama koje imaju prirodne, naučne, ali i estetske temelje, bududi da Rozmari Trokel posveduje antropologiji posebnu pažnju. A ipak, fina tkanina sačinjena od asocijacija je deo svake grupe dela u kojima motivi, kada su ved formulisani, sa godinama dobijaju mnoge varijacije kroz različite medije i tako se sami odgonetaju.
Uprkos svom kritičkom stavu, dela Rozmari Trokel dolaze pred posmatrača kao živi i veoma imaginativni konceptualni konstrukti i kao upečatljive i ubedljive umetničke kreacije. Umetnica uspeva da vizualizuje čak i težak intelektualni teret uz ironiju i humor, izbegavajudi dogmatsko protivljenje ili polemisanje. Uspeva da se direktno uhvati u koštac sa izvesnim predrasudama i klišeima sa kojima se žene suočavaju u društvu i svetu umetnosti, pa ih majstorskom dijalektikom replicira uz pronicljive tematske varijacije.
U njenim delima i tradicionalni i novi vizuelni mediji u posmatraču neprekidno pobuđuju različite asocijacije. Ovo se naročito vidi kada koristi tuš, ugljen i običnu olovku, kolaže i kompjuterske crteže, koji zauzimaju značajno mesto u njenom delu. Crteži prate svaku novu fazu u radu bilo kao proba ili skice koje beleže primedbe i ideje, ali kao što se naročito vidi u delima velikog formata, oni su i nezavisan deo njenog opusa. Ovaj medij, kao i video-radovi, zauzimaju značajno mesto na izložbi.