BEOGRAD. Umetnički prostor U10 predstavlja od 22. marta do 5. aprila 2018. slike Nemanje Nikolića (1987). Diplomirao je na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu, na slikarskom odseku, gde trenutno završava doktorski projekat. Dobitnik je više nagrada, kao što su Nagrada za crtež iz Fonda Vladimir Veličković, specijalna otkupna nagrada za mural i zidnu instalaciju Rajfajzen banke i galerije 12HUB i Nagrada za inovaciju iz Fonda Miloš Bajić. Inicijator je nastanka Umetničkog prostora U10.
Na izložbi "Vanishing Fiction" biće prikazana serija slika nastalih u prethodnih godinu dana. Novi radovi se nadovezuju na prethodne projekte u kojima Nemanja Nikolić referiše na apstraktnu i minimalnu umetnost, film, poziva se na umetničku praksu modernizma, ali ujedno i na avangardu jugoslovenskih umetnika sa fokusom na eksperimentalna istraživanja u domenu pokretne slike.
Da bi u potpunosti dosegao ritmove izvan sopstvenog tela ritamanalitičar, kako ga je opisao Anri Lefevr, mora da se osloni na iskustva sopstvenih ritmova. Ukoliko Nemanju Nikolića posmatramo kao specifičan tip ritamanalitičara, bar kada proizvodi slike u kojima vrši remedijaciju igranih filmova u odnosu na njihovu ritmičku strukturu, onda se svaki od tih njegovih radova mora sagledati kao sažimanje tri ritmičke strukture u jedinstveni vizuelni iskaz koji je idiomatičan za medij koji za to koristi. To znači da su ritmovi koje on otkriva u tim filmovima sažeti sa ritmovima njegovog gledanja tih filmova i ritmovima obrazovanja slikanih površina tokom procesa njihove produkcije.
Ritmička struktura filmskog sadržaja nije prosto pomerena u medij slikarstva, sa svim njegovim specifičnim karakteristikama, već je takođe na tom putu subjektivizovana. Sagledani na takav način, ovi slikarski radovi se ukazuju kao veoma subjektivni i pojedinačni, pošto proizilaze iz veoma ličnog iskustva, ali su takođe skoro univerzalno čitljivi na nivou ekspresije, obzirom na njihovu upotrebu konvencionalnih slikarskih kodova. Po Lefevrovoj teoriji, da bi se omogućila takva impregnacija objektivnih značenjskih struktura subjektivnim iskustvima, tokom procesa transponovanja filmskih u slikarske ritmove, ne može se prosto osloniti na subjektivno analitičko prosuđivanje osobina nekog specifičnog ritma, nego je "nužno postati zahvaćen njime". To znači da "se mora prepustiti, predati, napustiti sám sebe u tom vremenu", ali uvek sa svešću da "će stvarno razumeti značenja i veze jedino ukoliko dođe do toga da ih sám proizvede".
Stoga, da bi se stvarno razumelo neko filmsko delo, nije dovoljno da ga čulno iskusimo i kognitivno zahvatimo, pa čak ni da ga podvrgnemo formalnoj analizi, već je nužno da napravimo prelaz sa toga što je Rolan Bart zvao čitalački u pisački modus njegovog sagledavanja, da bi u potpunosti subjektivizovali ritmičko ustrojstvo njegovog narativnog sadržaja, da bi ga reartikulisali i komunicirali putem neke lične ekspresije. Mora se ući u specifični set koji se konstruiše putem tog filma, i čak se potpuno izgubiti u njemu, ali sa punom svešću da se nakon povratka mora ispričati priča o tom iskustvu. Za umetnika, to znači krekovanje koda, prisvajanje ritmičke strukture i njegovo replikovanje, uz izbegavanje svih onih elemenata koji nisu suštinski, da bi se kao rezultat proizvelo nešto pojavno potpuno drugačije. Za slikara to znači da se nađe način da se eliminišu sve medijski specifične karakteristike koje oblikuju te ritmičke strukture, da bi se izvršila njihova remedijacija, držeći se toga što je Žorž Brak imenovao kao zadatak slikara, a to je da "konstituiše piktoralni događaj".
Stevan Vuković