Muzej savremene umetnosti Vojvodine, Novi Sad. Maj 2007.U saznajnom smislu, Bora Vitorac i Dragoljub Pavlov kontemplirari su sopstveno vreme u ime čitave jedne generacije. U sveopštoj ideološkoj represiji oni su objavili pravo na "drugost", a ove fotografije danas svedoče da su bili u "kostimu svoga doba" i da njihova duhovnost i danas zrači.
 Bora Vitorac i Dragoljub Pavlov Naziv: "Dangube" 8.3 x 6 cm, 1960.  Bora Vitorac i Dragoljub Pavlov Naziv: "Manifest" 11.8 x 9 cm, 1957. |  Bora Vitorac i Dragoljub Pavlov Naziv: "Dei leči" 8 x 10.5 cm, 1960. |
 Bora Vitorac Naziv: "Jozof" 6 x 9 cm, 1960  Dragoljub Pavlov Naziv: "Klek" 6 x 9 cm, 1960. |  Dragoljub Pavlov Naziv: "Spomenik" 9 x 14 cm, 1959. |
Bora Vitorac / Dragoljub Pavlov
Inicijalni performans u Novom Sadu
Inicijalni performans u Novom Sadu
(1957 - 1965)
Otkriće arhivske foto-dokumentacije o ranim primerima prakse inicijalnog performansa, autora Bore Vitorca i Dragoljuba Pavlova, moguće je, u kontekstu razvoja umetničkih ideja šezdesetih i sedamdesetih godina u Novom Sadu i Vojvodini, sagledati kao prvorazredan događaj.
Preko četrdeset crno-belih fotografija, nakon skoro pola veka od nastanka, svedoče o postojanju višegodišnje prakse uličnih akcija, intervencija u urbanim i ruralnim prostorima, parateatra, režiranih i nerežiranih događanja, omaža poznatim umetničkim delima i autorima, začecima body-arta i hepeninga, na tragu izjednačavanja i spajanja života i umetnosti.
Svakako da su Bora Vitorac i Dragoljub Pavlov, u vremenu dominacije umetnosti socijalističkog realizma, delovali u potpunoj anonimnosti, kao apsolutna margina. Tim pre što se radilo o veoma mladim ljudima. Njihov rad nije bio namenjen galerijama i drugim javnim prostorima, predviđenim za objavu neke umetničke prakse. Oni su se ponašali spontano, neposredno, uz geslo Dei leči! (Ide čile! - stariji čovek - čilager) nakon čega bi sledila pantomima, zauzimanje "poze".
Ta praksa, nastala u znaku gesla "zapanjiti građanina", burlesknih jurnjava, basterkitonovske sleđenosti, parodije na malograđanski kič, iskazala se kasnije kao svojevrsna prethodnica, "mentalna matrica" umetničkih provokacija grupa Januar/Februar, KÔD i (obrnuto) E, unutar oficijelnih sistema kulturnih ustanova.
Svoju svest o socijalnoj sredini (u atmosferi posleratnog siromaštva, parola o "obnovi i izgradnji"), ovi autori iskazali su ulazeći u igru samim svojim životima. U duhu lokalne tradicije oni su se, najčešće u ambijentu stare gradske arhitekture u kvartu oko zdanja Matice srpske, "egečili", "prdačili", ponašali, pokušavajući da se izdvoje, da izađu iz sopstvene senke, prikažu sebe i svoj osećaj sveta i postojanja.
Slušali su stari džez, Koulmana Hokinsa, Sidni Bišea, Oliver Kinga, gledali filmove Čarli Čaplina i Bastera Kitona, ali i Sergeja Ejzenštajna, Karla Drejera, Žana Vigoa, Marsela Karnea, Vitoria De Sike. Poznavali su slikarstvo Sezana, Utrila, Tuluz-Lotreka, Paula Klea, divili se pariskim pantomimičarima, braći Žak.
Svoja "događanja" priređivali su za slučajne prolaznike, ali i za sebe same i bili svesni da to što čine ima neko više, "umetničko" značenje, na šta upućuje činjenica da su sve te "prizore" zabeležili na fotografiji. Mnogo toga ipak nije sačuvano kao foto-dokument, na primer, ono ležerno igranje karata na snegu u Dunavskom parku ili pretrčavanje ulice "po četvoronoške".
Nakon 1965. godine njihov vitalizam je zamro, a duh tog ranog "akcionizma" sublimisali su poezijom neobičnih metafizičkih evokacija. Kao prateće senke tog pesništva neke od fotografija objavljene su u časopisu Polja, u sam osvit novosadskog avangardizma.
U saznajnom smislu, Bora Vitorac i Dragoljub Pavlov kontemplirari su sopstveno vreme u ime čitave jedne generacije. U sveopštoj ideološkoj represiji oni su objavili pravo na "drugost", a ove fotografije danas svedoče da su bili u "kostimu svoga doba" i da njihova duhovnost i danas zrači.
Jedne do minulih večeri, dok sam se automobilom vraćao kući, pod farovima se ukazao potresan prizor: neki dečak je ležao na putu, pokrivajući rukama glavu, dok su ga desetak vršnjaka nemilosrdno udarali nogama. Naglo sam prikočio, grupa nasilnika se razmakla, a žrtva se teško pridigla i hramajući udaljila. Uznemiren i zaprepašćen, parkirao sam, a onda krenuo u tamu, u kojoj su nestali. Na uglu, grupa je veselo žagorila, a među njima ponajviše onaj “izudarani”.
Signum temporis, znaci vremena.
Performans naših dana.
Otkriće arhivske foto-dokumentacije o ranim primerima prakse inicijalnog performansa, autora Bore Vitorca i Dragoljuba Pavlova, moguće je, u kontekstu razvoja umetničkih ideja šezdesetih i sedamdesetih godina u Novom Sadu i Vojvodini, sagledati kao prvorazredan događaj.
Preko četrdeset crno-belih fotografija, nakon skoro pola veka od nastanka, svedoče o postojanju višegodišnje prakse uličnih akcija, intervencija u urbanim i ruralnim prostorima, parateatra, režiranih i nerežiranih događanja, omaža poznatim umetničkim delima i autorima, začecima body-arta i hepeninga, na tragu izjednačavanja i spajanja života i umetnosti.
Svakako da su Bora Vitorac i Dragoljub Pavlov, u vremenu dominacije umetnosti socijalističkog realizma, delovali u potpunoj anonimnosti, kao apsolutna margina. Tim pre što se radilo o veoma mladim ljudima. Njihov rad nije bio namenjen galerijama i drugim javnim prostorima, predviđenim za objavu neke umetničke prakse. Oni su se ponašali spontano, neposredno, uz geslo Dei leči! (Ide čile! - stariji čovek - čilager) nakon čega bi sledila pantomima, zauzimanje "poze".
Ta praksa, nastala u znaku gesla "zapanjiti građanina", burlesknih jurnjava, basterkitonovske sleđenosti, parodije na malograđanski kič, iskazala se kasnije kao svojevrsna prethodnica, "mentalna matrica" umetničkih provokacija grupa Januar/Februar, KÔD i (obrnuto) E, unutar oficijelnih sistema kulturnih ustanova.
Svoju svest o socijalnoj sredini (u atmosferi posleratnog siromaštva, parola o "obnovi i izgradnji"), ovi autori iskazali su ulazeći u igru samim svojim životima. U duhu lokalne tradicije oni su se, najčešće u ambijentu stare gradske arhitekture u kvartu oko zdanja Matice srpske, "egečili", "prdačili", ponašali, pokušavajući da se izdvoje, da izađu iz sopstvene senke, prikažu sebe i svoj osećaj sveta i postojanja.
Slušali su stari džez, Koulmana Hokinsa, Sidni Bišea, Oliver Kinga, gledali filmove Čarli Čaplina i Bastera Kitona, ali i Sergeja Ejzenštajna, Karla Drejera, Žana Vigoa, Marsela Karnea, Vitoria De Sike. Poznavali su slikarstvo Sezana, Utrila, Tuluz-Lotreka, Paula Klea, divili se pariskim pantomimičarima, braći Žak.
Svoja "događanja" priređivali su za slučajne prolaznike, ali i za sebe same i bili svesni da to što čine ima neko više, "umetničko" značenje, na šta upućuje činjenica da su sve te "prizore" zabeležili na fotografiji. Mnogo toga ipak nije sačuvano kao foto-dokument, na primer, ono ležerno igranje karata na snegu u Dunavskom parku ili pretrčavanje ulice "po četvoronoške".
Nakon 1965. godine njihov vitalizam je zamro, a duh tog ranog "akcionizma" sublimisali su poezijom neobičnih metafizičkih evokacija. Kao prateće senke tog pesništva neke od fotografija objavljene su u časopisu Polja, u sam osvit novosadskog avangardizma.
U saznajnom smislu, Bora Vitorac i Dragoljub Pavlov kontemplirari su sopstveno vreme u ime čitave jedne generacije. U sveopštoj ideološkoj represiji oni su objavili pravo na "drugost", a ove fotografije danas svedoče da su bili u "kostimu svoga doba" i da njihova duhovnost i danas zrači.
Jedne do minulih večeri, dok sam se automobilom vraćao kući, pod farovima se ukazao potresan prizor: neki dečak je ležao na putu, pokrivajući rukama glavu, dok su ga desetak vršnjaka nemilosrdno udarali nogama. Naglo sam prikočio, grupa nasilnika se razmakla, a žrtva se teško pridigla i hramajući udaljila. Uznemiren i zaprepašćen, parkirao sam, a onda krenuo u tamu, u kojoj su nestali. Na uglu, grupa je veselo žagorila, a među njima ponajviše onaj “izudarani”.
Signum temporis, znaci vremena.
Performans naših dana.
Vujica Rešin Tucić
29. mart 2007.
Fotografije Bore Vitorca i Dragoljuba Pavlova, koje gledate, istovremeno vas posmatraju. I neprolaznošću svojih ekspresija, bude u vama nepristajanje na uobičajeni kodeks mišljenja i ponašanja, pravo da budete drugačiji i to ispoljite ponašanjem i stvaralaštvom.
Vitorac i Pavlov to su i učinili šezdesetih godina prošlog veka. Nepristajući da im ondašnji vlastodršci uniformišu duh i dušu. I, što je još mnogo važnije, odbili su da budu čak i takozvani „dozirani disidenti“, koje svi vlastodršci tako rado „proizvode“. Samo da bi pokazali svom narodu i svetu, da njihovi sistemi vlasti nisu totalitarni, jer dozvoljavaju različitost mišljenja, ponašanja i stvaralaštva.
Kroz humor, ponekad mladićki inatan, nekad opor i ironičan do blage satire, (performans „trka ježeva“, kada su se autori četvoronoške trkali iz Dunavske, preko tramvajske pruge, koja je prolazila kroz Zmaj Jovinu ulicu, i danas bi bio aktualan i izazvao veliku pažnju javnosti) autori su ostvarili svoje pravo na posebnost i nepristajanje na društveno uobičajeno i dozvoljeno ponašanje socijalističkih građana i umetničko stvaralaštvo.
Istovremeno, što je značajnije, obojica su svojim fotografijama, naterali vreme da promeni svoj praiskonski, dijalektički tok ka budućnosti i počne da se kreće unazad! Sve dok ne pređe u sopstvenu metaforu metafizike! Zbunjeno do superlativa i uplašeno, ono gubi svoje filozofske odrednice: prošlost, sadašnjost i budućnost, koje su mu ljudi dali i postaje integralno!
Istovremeno, vreme ostaje bez svog, na svetu najmoćnijeg oružja: prolaznosti, kojim je, odvajkada, gospodarilo ljudima! I sve postaje sadašnjost, izvan prostora i godišnjih doba!
Tako su, istinski, mali disidenti duha, Vitorac i Pavlov, postali tumači neprolaznosti! I smrt ljudi i gradova prestajala je da postoji i postala samo iluzija velikog nestajanja. Da nije tako ne bismo u svesti imali pojam „besmrtnost i nemir nade“!
I to se, kao čudesni crno-beli večni sfumato, pojavljuje iz fotografije dvojice autora...!
29. mart 2007.
Fotografije Bore Vitorca i Dragoljuba Pavlova, koje gledate, istovremeno vas posmatraju. I neprolaznošću svojih ekspresija, bude u vama nepristajanje na uobičajeni kodeks mišljenja i ponašanja, pravo da budete drugačiji i to ispoljite ponašanjem i stvaralaštvom.
Vitorac i Pavlov to su i učinili šezdesetih godina prošlog veka. Nepristajući da im ondašnji vlastodršci uniformišu duh i dušu. I, što je još mnogo važnije, odbili su da budu čak i takozvani „dozirani disidenti“, koje svi vlastodršci tako rado „proizvode“. Samo da bi pokazali svom narodu i svetu, da njihovi sistemi vlasti nisu totalitarni, jer dozvoljavaju različitost mišljenja, ponašanja i stvaralaštva.
Kroz humor, ponekad mladićki inatan, nekad opor i ironičan do blage satire, (performans „trka ježeva“, kada su se autori četvoronoške trkali iz Dunavske, preko tramvajske pruge, koja je prolazila kroz Zmaj Jovinu ulicu, i danas bi bio aktualan i izazvao veliku pažnju javnosti) autori su ostvarili svoje pravo na posebnost i nepristajanje na društveno uobičajeno i dozvoljeno ponašanje socijalističkih građana i umetničko stvaralaštvo.
Istovremeno, što je značajnije, obojica su svojim fotografijama, naterali vreme da promeni svoj praiskonski, dijalektički tok ka budućnosti i počne da se kreće unazad! Sve dok ne pređe u sopstvenu metaforu metafizike! Zbunjeno do superlativa i uplašeno, ono gubi svoje filozofske odrednice: prošlost, sadašnjost i budućnost, koje su mu ljudi dali i postaje integralno!
Istovremeno, vreme ostaje bez svog, na svetu najmoćnijeg oružja: prolaznosti, kojim je, odvajkada, gospodarilo ljudima! I sve postaje sadašnjost, izvan prostora i godišnjih doba!
Tako su, istinski, mali disidenti duha, Vitorac i Pavlov, postali tumači neprolaznosti! I smrt ljudi i gradova prestajala je da postoji i postala samo iluzija velikog nestajanja. Da nije tako ne bismo u svesti imali pojam „besmrtnost i nemir nade“!
I to se, kao čudesni crno-beli večni sfumato, pojavljuje iz fotografije dvojice autora...!
Steva Vukajlović