KIKINDA. Galerija Terra predstavlja od 1. do 30. juna 2018. skulpture Mladena Marinkova (1947, Novi Sad). Diplomirao je na Odseku za vajarstvo Akademije umetnosti u Beogradu, u klasi profesora Jovana Kratohvila. Na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu je magistrirao.
Tokom osamdesetih, iako je realizovao nekolicinu eksperimentalnih projekata sa nekonvencijalnim materijalima, Mladen Marinkov ublažava svoj modernistički stav usmeravajući se ka figuracijskoj skulpturi u kojoj je sadržaj primarni nosilac umetnikove poruke. Danas je posve jasno da je ovaj vajar bio među onim jugoslovenskim umetnicima koji su blagovremeno apsorbovali duh postmodernizma, duh subjektivističkog shvatanja i interpretiranja sveta. Njegove teme su potpuno neobične i inovativne u našoj skulpturi jer je Marinkov jedan od retkih vajara koji se posvećuje temi pejzaža i pejzažnih elemenata. On vaja i definiše polja trave, drva sa uzbudljivim krošnjama, čitave šume; zatim i nekoliko klasično postavljenih mrtvih priroda, a posebno su znaimljive zagonetna animalistička ostvarenja ukomponovana u pejzažni ambijent(!). U prizornosti jednog odista interesantnog ciklusa "Arkanjska civilizacija" izvajanog početkom devedesetih godina prošlog stoleća, sve je zasnovano na fikciji, na teško dokučivoj priči – istorijskoj, ali i stvarnosnoj. Ta skulptura komunicira sa posmatračem na principu metafore, čak alegorije, puna je prikrivenih značenja. Marinkov vaja snažnim ekspresionističkim gestom, utiskujući u glinu sopstveni senzibilitet i vlastito subjektivističko osećanje napetosti sveta u predvečerju velike krize na kraju XX stoleća... Sporadično i nenametljivo, u tim ekspresionistički vajanim skulpturama, pojavljuje se stub. On nema očekivanu konstruktivnu funkciju, nego se radi o formama koje su nosioci ideje konstrukcije, stremljenja ka vertikali – formalnoj i simboličkoj...
Na samom kraju osamdesetih, tačnije leta 1989. godine, na Internacionalnom simpozijumu Terra u Kikindi, Marinkov je izvajao svoju monumentalnu skulpturu Drvo – Vavilonska kula (visoku oko 3 m). Već je u tom momentu bilo jasno da je upravo ta stubolika forma adekvatno prezentovala vajarevo nastojanje da, tokom smene poslednje dve decenije XX veka, u periodu nadolazeće epohalne krize, objedini vlastiti subjektivizam i ekspresionizam sa principima racionalizma i konstruktivizma. To se još snažnije potvrdilo 1994. godine, kada, u učestvujući u radu prvog saziva Vajarskih susreta Meander u Apatinu, u ambijentu banjskog kompleksa Junaković postavlja tročlanu kolonadu vitkih četvorougaonih drvenih stubove sa "nakalemljenim" jonskim kapitelima. Taj spoj je nemaran, kapitel je "nespretno" postavljen te skulpture poseduju hotimičnu "aljkavost", odaju utisak ironije, afirmišu umetnikovu kritičku sugestiju.
I nakon 2000-te u kontinuitetnom razvoju skulptorskog izraza Mladena Marinkova, motiv stuba egzistira konastantno sa podrazumevajućim transformacijama i inovacijama. Tokom 2008. godine na novosadskoj samostalnoj izložbi Marinkov je formu stuba pretvorio u fleksibilnu vertikalu koja se upire u pod i plafon, savija se, napreže, naleže, uspostavljaju nove konstrukcije i zatezanja, pokreću druge i drugačije procese; u izložbenom projektu Gravitacije (Novi Sad, Ljubljana, 2013) Marinkov Marinkov zalazi u duh, atmosferu i poetiku medijalizovanog sveta izloživši seriju mobilnih skulptura koje su bliske kompjuterskoj tehnologiji. U tim ostvarenjima, jednom uzdrmanu i pokrenutu vertikalu teško je povratiti u stanje mirovanja, ona se pomera poput kakvog seizmičkog instrumenta koji odmerava sve fizičke i duhovne potrese, registruje sva uznemirenja kojima smo izloženi početkom novog veka ispunjenog pretnjama, opasnostima, nasiljem...
Sve do ove izložbe u Galeriji Terra, prostor ateljea Mladena Marinkova na Petrovaradinskoj tvrđavi bio je ispunjen monumentalnim skulpturskim interpretacijama stubova, nastajalih od 2009. godine do danas. U nekoj dalekoj reminiscenciji ovde se evocira konstitucija antičkog stuba sa jasno diferenciranim elementima: stopa, stablo, kapitel. Stope i kapiteli Marinkov definiše u terakoti, dok stub formira od primarno obrađenog drveta, bez naglašenih ekspresionističkih intervencija. Skučeni u ateljeskom prostoru ovi stubovi impresioniraju sublimisanom energijom. Stamena čvrstina forme, zagonetnost motivskog sklopa kapitela i sva apsorbovana energija umetničke (i neumetničke) prošlosti u ovim skulpturama – poseduju sugestivnu snagu, istrajnost i utisak sigurnosti...
Istovremeno, očito je da su umetniku Marinkovu ovi stubovi bili potrebni jer su ga vratili suštini skulpture. On je "punokrvni" vajar koji je sposoban da oseti konstitutivnu vajarsku sintezu materijal-masa-prostor, koji s lakoćom definiše autentiku punog oblika, koji se oduševljava postupkom direktnog manuelnog vajanja i dodirom materijala. To vraćanje na neke iskonske vrednosti i pretpostavke, čine vajarski opus Marinkova sposobnim da nadjača tok vremena, da sebi i posmatraču svog dela ostvari autentični plastički i profilozofirani etički ugođaj. Zbog toga je vredelo očekivati izložbenu promociju ovih vajarskih stubova. Jer, ova izložba manifestuje snažnu simboliku stuba kao svojevrsnog "stabla života", ona nam pruža šansu da, poput antičkih grčkih mudraca, u rastojanju između stope i kapitela prepoznamoi volšebnu celovitost života i sveta...
Na kraju, treba verovati da će izložbena prezentacija stubova Mladena Marinkova nametnuti ideju i utisak uravnoteženostii, da će svojom simbolikom ostvaritii makar i najmanju dozu nade i ljudskog digniteta u vremenu globalne nesigurnosti. Jer, ideja stuba je upravo tome i namenjena. Uostalom, u velikom Rječniku simbola (Zagreb, 1983) stoji da je po svojoj okomitosti stub veza između zemlje i neba, da je uzlazni simbol; da u razvoju ličnosti on označava potvrđivanje sebe; da u ljudskom telu stub odgovara kičmenom stubu koji je kod čoveka uporište uspravnosti. A biti uspravan istovremeno je vrhunski etički ideal. Baš kako to sugerišu stubovi Mladena Marinkova.
Sava Stepanov