"Linija vidi, linija zna i otkriva tokove misli same prirode". (Jelena Šalinić Terzić)

Razgranatost motivskih, poetskih i idejnih tokova u stvaralaštvu Jelene Šalinić Terzić svedoči o snažnoj i rafiniranoj intelektualnoj, emotivnoj i vizuelnoj/likovnoj radoznalosti. Jedan njen krak odvodi je u nevini detinji univerzum, drugi u prostore tenzije Erosa i Tanatosa, treći u psihodeliju podzemnog sveta, a jedan od njih u dubine sveta čiste, iskonske prirode. Upravo taj krak dovešće nas do serije crteža "Ožiljci – usmena istorija planine" koji razrađuju jednu impresivnu gromadnu stenu Durmitora, sa kojom slikarka početkom 2016. godine ulazi u dugotrajan kreativni dijalog.

Samostalno izlažući od 2000. godine, svoj celokupni likovni rad Jelena Šalinić Terzić zasniva na istančanom crtačkom osećaju, senzibilnoj liniji, i na diferenciranosti i raznolikosti crtačkih postupaka. Priroda je uvek tu, kao detalj, misao ili ambijent. Na dugom putu ka durmitorskoj steni, posebno je značajna 2012. godina, kada se u njenom stvaralaštvu pojavljuje karakterističan motiv – zaobljena kupasta forma. Zapravo, reč je o brdu u okoloni Sićeva,  prizoru preuzetom iz fundusa viđenog i neposredno doživljenog, koji slikarku vezuje za trenutak spoznaje savršene sreće, za stapanje i poistovećenje sa prirodom, brisanje granica između vlastitog bića i okruženja. Inicirana tim doživljajem, ona tada pažnju usmerava na upravo taj motiv i ostvaruje seriju crteža "Kratki rezovi", minimalističke i kompleksne stilske vežbe koje svojom višeslojnošću tvore delikatan esej o vremenu, kretanju, (ne)slobodi, trajanju i prolaznom, o zabludama koje se tiču shvatanja žive i nežive prirode, o savremenom svetu. Brdo, statični i nepromenjivi deo predela, bogatstvom načina na koji ga je slikarka opazila, doživela i intepretirala, ukazalo se u punoj egzistencijalnoj dinamičnosti i raskoši.

Na prvi pogled na liniji kontinuiteta, ali u svojoj biti značajno drugačiji, takođe sekvencijalno meditativno poniranje, jeste ciklus crteža "Ožiljci – usmena istorija planine" posvećen jednoj durmitorskoj steni. Za razliku od "Kratkih rezova", on nije potstaknut neposredno doživljenom fascinacijom prizorom planinskog masiva. Njega je inicirao doživljaj posredovan viđenom fotografijom (igrom slučaja, autor te fotografije je vrsni fotograf istančanog osećaja za prirodu, ali istovremeno i ugledni istoričar umetnosti i kustos Ljubiša Simović, ličnost snažnog pokretačkog duha).

Durmitor jeste planina izuzetne moći. A ta je posredovana moć snažno pokrenula Jelenu Šalinić Terzić da razgrne neprobojnu, monumentalnu zavesu nepokretnog i vanvremenog, i da se upusti u traganje za tajnom planine. Konkretnu stenu ona sagledava kroz celinu i detalj, nezainteresovana za njegove spoljašnje, morfološke datosti. Vođena intuicijom ona prodire u samu unutrašnjost stene, njenu strukturu i masu, te kroz niz crteža, kako bojenih, tako i crno-belih, istražuje energetski naboj i skrivene, dubinske tokove i tenzije. Vešto vođenim i artikulisanim linijama ona sondira dubinu stene, zadirući tamo gde ljudsko oko, a često ni misao, ne može da dopre. Suptilnim prepletima i tkanjima linija ostvaruje vibrantne kompozicije koje opredmećuju tutanj nevidljivog kretanja. One opisuju treperenja, tanane vibracije, podrhtavanja, sudare nevidljivih sila i tokova, prostiranje energetskih polja, ali i nedokučivost vremena utkanog u materiju kamena. Sve ono što je potpuno nevidljivo ali intenzivno prisutno. Slično moru, ovde je unutrašnjost stene nekad uzburkana, nekad lenja, katkad pred buru, a nekad mirna.

Vođena linijom, Jelena Šalinić Terzić  zadire u tajnu onoga što se, paradoksalno, naziva "neživom prirodom". I dok ,s jedne strane, ritmovanjem linija i boja tka nutrinu stene, s druge strane, ona raspliće niti onoga što shvatamo i označavamo kao – večno, statično, nepromenjivo. A negde u pozadini tenzije tananog i robusnog, na ovim crtežima, odslikava se trojstvo čovek-priroda-božansko.

Danijela Purešević