Umetnička putanja kreativnog bića nerazdvojiva je od životne, one bitišu uporedo u međusobnoj zavisnosti. Istina, ni jedan od ova dva vitalna alter ega nisu tvrdi jemci da će se mentalno-emotivni razvoj bića odvijati u pravcu poželjnog ishoda, ali će oba sinhrono poduprti napor da tog ishoda dođe.

Decenijsko praćenje putanje velikog putnika po vrletima života i umetnosti, slikara Miodraga Miška Petrovića, u ovoj prilici nas pre svega dovodi pred ključni upit, pred etičku zamku, postavljenu našim htenjima i mogućnostima: može li oko posmatrača, pa bio on i profesionalni analitičar, da premeri realnu kakvoću ishoda najvažnijeg od svih procesa a koji sagledavamo kao dvogubu individuaciju – procesa razvoja ličnosti i umetničkog ostvarenja? Slutimo da samo Miško Petrović može pouzdano znati, koliko je njegova putanja uistinu trajala, koliko je trnja na njoj trebalo raščistiti i u koliko zakučastih lavirinata naći izlaz! Možda će se odgovor naći u daljim razmatranjima, jer delo uvek nudi svoja skrovita rešenja za ovaj kriptogram. Uostalom, ono i vlastitom kreatoru daje na znanje do kojeg je stupnja prispeo. Pronicljivoj i delikatnoj prirodi Miška Petrovića izgleda kao da je urođeno da uspešno očitava "znakove kraj puta". I tako, gotovo pola veka.

Miško Petrović stvara u punom saglasju sa vlastitim bićem, u trajnom dosluhu sa unutrašnjim potrebama i nalozima. Magija njegovih dinamičnih a neagresivnih likovnih saopštenja duguje neskrivenoj, gotovo detinjskoj iskrenosti, koja se ne ustručava da jasnim, veoma određenim vokabularom stvari nazove pravim imenom. Hedonista u celosti, on proziva život i životne radosti, koje se podjednako odnose na erotiku iz sveta ženskih aktova, ali i na eros u bliskom odnosu prema Prirodi i njenim darovima lepote, prema misaonim i likovnim dostignućima čoveka, pohranjena u svekolikoj baštini. Prema Čoveku uopšte. Prema Lepoti. Kultivisan, obrazovan i načitan, svoj hedonizam autentičnim likovnim jezikom znalački pretače u metaforu ljubavi, obavijenu duhovnošću izgrađenog ljudskog bića.

Duboki uvid u likovnu liriku Miška Petrovića otkriva čista sazvučja muzikom prožetih zapisa, čija osetljiva melodiozna struktura ponajviše duguje znalačkom korišćenju boje. U ranim stvaralačkim godinama koloristička konstelacija naginje ka sfumatoznom pastelu, potom boja vidno ojačava, do krešenda, no, nikad ne prelazeći granicu ka sirovoj. Koloritska bravura je uvek u skladu sa visokim majstorstvom genuinog crtača, tako da je logika slike podvučena stabilnom kompozicijom, u kojoj, ipak, sve vri od dinamičnog sučeljavanja pojedinih deonica. U čitavom nizu ciklusa različitih tematika, gradnja motiva donekle aludira na poredak mozaičkih tesera, sa krajnjim efektom iz područja svojevrsnog op arta u vazarelijevskom duhu. Međutim, Petrovićev zaigrani op art nikada nije izbrisao realnu predstavu, već je poslužio kao strukturna slika njene "potkožne", unutrašnje građe. I nedvosmisleno označio meditativni postupak svoga autora.

Moglo bi se ustvrditi da je Nula dies sine linea veoma prikladna krilatica za stav i pristup ovog slikara, koji strpljivo "veze" svaku sliku, i u koga i crteži i akvareli nadrastaju vlastiti žanr, pretačući se u sliku. Petrović, veoma vidno, skoro opipljivo u svoja dela utkiva istraživački žar, visprenu misao, bogato iskustvo, smisao za humor, životnu radost i ljubav. Iako složenog tkiva, svaka njegova slika, predstavljala ona autoportret, portret, žanr scenu, predeo, mrtvu prirodu ili akt, odzvanja harmonijom autorovog bića – od početka stvaranja do danas.

Vesna Todorović