Foto: dominionart.com

Dejan Barić: Za početak, krenimo čisto stereotipno, pa pokušaj da nam objasniš genezu svoje ljubavi ka umetnosti ali i s ove, više administrativne strane.

Sonja Švec Španjol: Ljubav prema umetnosti javila se u ranom detinjstvu, iako je to prvo bila ljubav usmerena prema filmu i muzici pod velikim uticajem starijeg brata i majke koji su na mene preneli ljubav prema SF filmovima, a od muzike su se većinom na kasetofonu izmenjivali hitovi grupe Queen, U2 i David Bowiea. Krajem osnovne škole znala sam da ne želim ići u gimnaziju, jer mi se gimnazijski program činio previše uopšten. Htela sam da idem u umetničku školu.

Za Primenjenu nisam bila talentovana jer koliko god sam volela likovno, nisam dobijala neke posebne pohvale za svoja "umetnička dela", pa sam upisala Školu za modu i dizajn čiji je program obuhvatao jako puno umetničkih predmeta poput kostimografije, pisma, crtanja i pojačanog programa istorije umjetnosti. Tokom srednjoškolskih dana zainteresovala sam se za istoriju umetnosti, a zahvaljujući mojoj divnoj majci koja je uvijek poštovala i podržavala moje životne izbore i nije mi nametala neka svoja očekivanja, upisala sam i završila na Filozofskom fakultetu studije istorije umetnosti i slavistike, a potom i dodatne dvogodišnje studije muzeologije.

Dejan Barić: Tvoje obrazovanje, u najmanju ruku – kvantitativno je impresivno.

Sonja Švec Španjol: Hvala, ali i nije baš toliko impresivno. Ja samo ne volim da sedim u kući prekrštenih ruku i da čekam da mi nešto padne s neba. Volim da radim, volim da se osećam korisno, a kako imam privilegiju da radim ono što zaista volim, pritom je osećaj još bolji kad se ciljevi ostvare. Diplomirala sam istoriju umetnosti i muzeologiju jer sam htela što više da se usmerim prema muzejima s nadom da ću možda jednog dana raditi u muzeju ili galeriji. Nakon diplome odradila sam famozni program stručnog osposobljavanja bez uspostave radnog odnosa i položila stručni ispit za kustosa.

Koliko su mi obaveze dopuštale nastojala sam prisustvovati što većem broju stručnih simpozijuma i okruglih stolova u funkciji izlagača ili slušača i pohađala sam program Kustoska platforma kako bih se bolje upoznala s delovanjem nezavisne umetničke scene. Kako se opseg mog posla znatno povećao u zadnje dve-tri godine, nažalost, ne stižem više popratiti onoliko stručnih događanja koliko bih htela.

Dejan Barić: Živimo u toksičnoj sredini u kojoj će prosečan čovek s puta bez problema nabrojati 5 vodećih političara ali će vrlo teško nabrojati trenutno aktualne umetnike. Gde po tebi leži srž tog problema?

Sonja Švec Španjol: Srž problema leži u svim porama našeg društva. Kad smo već kod političara – da, u Hrvatskoj ljudi znaju nabrojati političare jer skandali naših političara iz dana u dan pune stranice svih lokalnih i nacionalnih medija. U uređenim zemljama građani nemaju pojma kako im se zovu političari jer, gle čuda, ljudi koje su izabrali rade svoj posao – brinu se za dobrobit svoje zemlje i svojih građana i dok obavljaju svoj posao nema potrebe da ih se razvlači po medijima. To je prvi problem. Drugi je opet vezan uz rukovodstvo naše zemlje – obrazovni sistem, kultura i umetnost su na kolenima.

Časovi likovne kulture se u školama radikalno smanjuju, profesori su premalo plaćeni, struka se ne konsultuje za ključna pitanja u gradu kao što su uređenje Meštrovićevog paviljona, postavljanje javnih spomenika u gradu itd. No, smatram da su tu odgovorna i strukovna udruženja koja ne reaguju dovoljno glasno, snažno i uporno, a i uopšte građani koji su zapali u neko apatično stanje i digli ruke od svega, pa zato političari i mogu voditi našu zemlju u siromaštvo, jad i bedu. Čast izuzecima, ali dok se ne skupi neka kritična masa, bojim se da nam neće biti bolje.

Dejan Barić: U eri društvenih mreža kada su svi kritičari i znalci, sve do granica vulgarnog, koliko je komplikovano biti konstruktivan i medijski uticajan kritičar koji želi da dopre do publike?

Sonja Švec Španjol: Teško je, ali nije nemoguće. Ključno je pitanje da li želite samo nešto da "odradite" ili želite da napravite dobar i kvalitetan posao. Naravno, važno je i koliko volje, truda i predanosti ulažete u ono što radite, jer ljudi prepoznaju iskrenu ljubav i trud, a bogami osete i kada neko nešto odrađuje samo reda radi. Ako svoju struku ne zloupotrebljavate, već delujete unutar okvira profesionalnog i etičkog djelovanja stojeći čvrsto iza svojih stavova koje možete konstruktivno argumentirati, te ne podilazite sitnim strastima i zakulisnim igricama dominantnih kolega – tada je moguće.

Bitno je u startu postaviti jasne ciljeve i predano delovati u tom smeru. Deluje lako, ali principijelnost i integritet nisu svima jače strane, pa dolazi do vulgarnosti, vređanja, ponižavanja i omalovažavanja, posebno na društvenim mrežama.

Dejan Barić: Po tvom delovanju možemo zaključiti da si borac. Boriš se protiv iskorišćavanja umetnika, ali si i borac za one "male". Naime vrlo žustro promovišeš i umetnike koji nisu razvikana imena i iza kojih ne stoje snažne veze u "branši", te se još uvek nalaze ispod radara velikih medija. Postoji li i tu neki balans?

Sonja Švec Španjol: Takva vrsta delovanja nekako je došla sasvim prirodno i spontano. Užasno mi je smetala nepravda i bila sam baš ljuta i ogorčena kada sam videla kako stvari u Hrvatskoj funkcionišu, kako se neki umetnici silno trude, ali ne piju kafu s "pravim" ljudima pa ne dobijaju medijski prostor i podršku većih institucija ili nacionalnih medija. Drugi, pak, nisu ekstrovertirani i nametljivi, pa ih znatan broj prolazi neprimećeno iako genijalno rade i stvaraju. Što sam više radila više sam pratila kako pojedine kolege i mediji funkcionišu i koji je princip odabira koji će događaji biti propraćeni u pojedinom mediju.

Tako, na primer, imate nekoliko štampanih medija i portala koji su namenjeni primarno području umetnosti (muzika, pozorište, izložbe) u kojima je došlo do krajnje bizarne i netransparentne situacije da urednik/ica naruči od svojih saradnika pokrivanje izložbi koje je on/ona osobno radio. Zatim ti isti suradnici međusobno jedni drugima vraćaju usluge tako da osoba A piše o izložbi koju je otvorila osoba B, potom osoba B napiše osvrt o izložbi koju je otvorila osoba C, dok osoba C napiše osvrt o izložbi koju je otvorila osoba A. I onda ako niste saradnik određenog medija i ako ne spadate u uski krug umetnika kojima taj saradnik/ica stalno otvara izložbe, uopšte ne možete doći do medijskog prostora jer je on maksimalno popunjen međusobnim koristoljubljem i vraćanjem usluga.

Ja sam svoj izlaz iz tog, po meni neprihvatljivog, načina delovanja pronašla u stvaranju nečeg novog i nezavisnog. Zahvaljujući genijalnoj ideji mog supruga, kojoj je usledio i period suptilnog nagovaranja, prie pet godina pokrenula sam web stranicu namenjenu umetnosti koju sam nazvala PerceiveArt.com. Ona mi je omogućila maksimalnu slobodu, nezavisnost i mogućnost stvaranja platforme za promociju umetnika čiji rad i delovanje smatram kvalitetnim i vrednim pažnje. Predstavila sam umetnike čije sam izložbe posetila, umetnike na koje sam naišla na društvenim mrežama i zaintrigirao me njihov rad, umetnike za koje sam čula pa sam ih kontaktirala i pitala mogu li doći u njihov atelje i videti šta i kako rade.

Kako je web stranica dvosmeran kanal, javili su mi se mnogi umetnici za koje nikad prie nisam čula, mnogi od njih žive izvan Zagreba i bili su mi pravo otkriće. Projekat se pokazao višestruko korisnim jer sam stvorila prostor za nezavisno predstavljanje umetnika, njihovih izložbi i projekata, a istovremeno su čitaoci su mogli da steknu uvid u moj rad i delovanje kroz autorske tekstove koje sam objavljivala na portalu. Tako se s vremenom proširila vest o portalu i njegovom sadržaju, te je PerceiveArt stekao popriličan broj stalnih čitalaca. Da li to učinilo veliku promenu na hrvatskoj umjetničkoj sceni? Zasada nije, ali je mali pomak, a korak po korak može dovesti do konkretnih promena. Barem ja u to iskreno verujem i nastojim da delujem u tom smeru.

Dejan Barić: Jedna od sfera tvog delovanja je i doslovno egzotično zanimanje freelance kustosa. Možeš li nam to pojasniti i kakve obaveze takva funkcija nosi i ko te najčešće angažuje?

Sonja Švec Španjol: Freelance kustos je vrlo nezahvalan i nedovoljno razvijen oblik delovanja u Hrvatskoj. Teško je i zahtevno kao i svako drugo freelance zanimanje, samo što ovo područje, za razliku od nekih drugih, nije profitabilno, niti ima toliko mogućnosti angažmana kao možda u nekim drugim branšama. Kako ja nemam običaj da kukam, žalim se i naričem nad vlastitom sudbinom, nego većinom delim informacije kada se nešto lepo i pozitivno dogodi, ljudi automatski misle kako je sve idealno i savršeno i kako meni cvetaju ruže i da je sve to samo od sebe došlo, a ne da sam se itekako naradila proteklih godina kako bih došla do toga gde sam sada.

Naime, kada radite kao freelancer ne postoji definirano radno vrijeme. Ja radim svaki dan skoro pa ceo dan. Svaki vikend je radni vikend. Ljudi zovu kad god se sete i kad god im nešto padne na pamet, nema više kulture ponašanja kada je pristojno koga kontaktirati. Isto tako, ljudi ne razumeju da kada radite kao freelancer uvek radite na nekoliko projekata paralelno, a uz to imate i privatni život, porodicu i prijatelje, te s njima takođe želite kvalitetno da provedete vreme. Mislim da je svakom freelanceru najveći izazov kako dobro izbalansirati opseg radnog i slobodnog vremena te da postignete nekakvu finansijsku stabilnost na mesečnoj bazi.

No, nije sve tako crno i ja sam zaista svesno odabrala ovakav način rada iako ne pruža apsolutno nikakvu finansijsku sigurnost. S druge strane, omogućava ono što je meni posebno najvažnije: slobodu, nezavisnost i mogućnost da radim ono što iskreno volim i to na način za koji verujem da je ispravan.
 
Moj posao obuhvata vrlo raznolike zadatke, no sve zavisi od pojedinačnog angažmana. Ako je reč o većim projektima kao što su bile putujuće izložbe Ive Šebalja i Ive Friščića, takav angažman obuhvata pisanje projekta i prijavnica za finansiranje, kontaktiranje muzeja i galerija u Hrvatskoj za potencijalnu saradnju, koordinaciju među ustanovama koje bi ugostile izložbu, osmišljavanje i realizaciju likovne postavke, pisanje predgovora, promociju izložbe, komunikaciju i gostovanje u medijima, govor na otvaranju, te u konačnom stručna vođstva kroz izložbu. Takođe zahtevni, ali i izuzetno zanimljivi su projekti u kojima sam angažovana kao kustoskinja žiriranih tematskih izložbi. To podrazumeva osmišljavanje teme izložbe, raspisivanje konkursa za umetnike, pregled pristiglih radova, žiriranje, pisanje predgovora, osmišljavanje postavke izložbe i otvoranje izložbe. Još jedan velik i opsežan, ali uistinu poseban projekat jeste karlovački ZILIK (Zimska likovna kolonija) čija sam selektorka poslednje tri godine.

U sklopu ZILIK-a osmišljavam i odabiram umetnika s čijom izložbom svečano otvaramo ZILIK, potom izabiram i koordiniram pet akademskih umetnika koji održavaju likovne radionice za decu bez adekvatne roditeljske brige i decu iz obližnjih škola i domova koja su godinama dragi gosti Centra za pružanje usluga u zajednici Vladimir Nazor te druže se svi zajedno tokom nedelje u kojoj traje ZILIK. Manji projekti najčešće obuhvataju posao izbora dela za izložbu, osmišljavanje likovne postake zajedno s umetnikom, pisanje predgovora, promociju izložbe i govor na otvaranju.

U početku su me najčešće angažovali sami umetnici što mi je uistinu veliki kompliment jer nema lepšeg osećaja od toga da ti umetnik ukaže poverenje i angažuje te da učestvuješ u realizaciji njegove izložbe, te imaš mogućnosti verbalizirati i predstaviti ono što je on stvorio. U zadnje vreme se sve češće javljaju i ustanove s predlozima za saradnju što mi je izuzetno drago jer se tako proširuje polje mogućnosti i raznovrsnosti delovanja.

Dejan Barić: Mnogim vrednim umetnicima se kulturni establišment u lijepoj našoj odbio o glavu. Naročito onima koji shvate da su tek u seni institucija napunjenih samo sebi dovoljnim uhlebljenjem inertnih stavova. Kako je tebi da se boriš se s takvom klimom.

Sonja Švec Španjol: Teško! Ljudi koji su se uhlebili grčevito se drže svojih pozicija i samo sebi stvaraju prilike i korist. Svi koji su izvan tog kruga prepušteni su sami sebi i nemaju pristup ustanovama, konkursima i izlagačkim prostorima. Žalosno je što okolina svojom ćutnjom i nedelovanjem podržava takvo stanje.

Uzmimo za primjer Zagreb, jer tu živim pa iz prve ruke mogu pratiti situaciju. Iako službeno metropola, Zagreb je u biti mali grad u kojem se unutar naše struke manje-više svi poznaju. Velika većina se grupisala u klanove i drže se unutar tih granica uljuljkani u sigurnost i komfor uske grupe ljudi koja ih hrani i podržava identičnim razmišljanjima.

Na taj način mnogi zaglibe u nepotizam. Ne usude se, ili im se jednostavno ne da, izaći izvan tih granica, dati priliku nekom drugom, upoznati nekog novog, ostvariti saradnju s nekim novim, prihvatiti umetnika za izlaganje za kojeg nikad pre nisu čuli, ali su videli njegove radove i svesni su da ta osoba izvanredno radi. U Zagrebu to možete najbolje vidjeti ako pratite godišnje programe pojedinih galerija i muzeja.

S druge strane, neki drugi umetnici iz Zagreba, ili ne daj Bože iz nekog drugog grada u Hrvatskoj, nikada ne dobiju priliku da izlažu u Zagrebu iako se redovno prijavljuju na konkurse i kvalitetno i predano stvaraju, te imaju priznanja i nagrade svog delovanja čak i od respektabilnih ustanova i manifestacija iz inostranstva. Sve to jednostavno nije dovoljno dobro za dvije-tri "veličine" koje odlučuju o izboru projekata u nekoliko vodećih izložbenih prostora u gradu.

No, to ne znači da se ne treba boriti i izboriti za drugačije delovanje. Samo treba biti duplo kreativniji i uporniji te delovati s ciljem da se najproblematičnije boljke naše struke napokon reše za dobrobit cele zajednice. No, da bi do toga došlo, uistinu se trebamo pokrenuti svi, a ne samo pojedinci.

Dejan Barić: Iako smo odavno u eri demokratije i jednakih mogućnosti, da li ti činjenica da si zapravo privlačna mlada ženska osoba – šteti ili koristi u tvom poslu?!

Sonja Švec Španjol: Hvala na komplimentu. Bilo je svakakvih iskustava. Jedni misle da sam naivna mala plavuša koju će lako obrlatiti u svoju korist na način da im posao odradim besplatno. Drugi su uvereni da me mogu modelovati prema vlastitim željama jer uvek nastupam vrlo pristojno, nenametljivo i kulturno kako me majka odgojila, ali to nažalost više nisu karakteristike koje se smatraju poželjnim, već ih primitivci percipiraju kao laku lovinu. Nakon što ‘pokažem zube’ i zahtevam da se stvari odrade upravo onako kako smo ih na samom početku dogovorili i definisali, onda se neugodno iznenade i počnu da govore da sam komplikovana i na vrlo neprimeren način ispituju zašto se tako kruto držim svojih principa i stavova.

S druge strane, starije kolege i pojedini umetnici misle da ću, kao neke osobe, pristati na koketiranje, pa da će flertom realizovati neku saradnju. Obzirom da koketiranje i šarmiranje pojedinaca nikada nije bio moj "modus operandi", već gledam da se svojim radom i rezultatima dokažem kao kvalitetna saradnica, oni opet ostanu zatečeni, pa krenu priče kako sam hladna i distancirana, čude se kolegama koji uspešno sarađuju sa mnom i pitaju ih kako li su samo to uspeli uopšte ne ispitujući svoje stavove i ponašanje.

Obzirom na to u kakvoj zemlji živimo, ove situacije i nisu tako česte koliko bi se moglo očekivati, tako da zaista mogu reći kako su ove situacije tek sporadične. Većinom vrlo uspešno sarađujem s različitim ljudima, imam stalne saradnike koje cejenim i poštujem i s kojima uvejek rado sarađujem na novim projektima.

Dejan Barić: Za promociju umetnosti i umetnika kao dodatan alat koristiš i vlastitu internet stranicu. Kako je došlo do te ideje i vide li se tu rezultati?

Sonja Švec Španjol: Do internet stranice došlo je sasvim spontano, kao neki prirodni sled razvoja događaja. Kako sam već istaknula to je bila ideja mog supruga, tu zaista ne uzimam nikakve zasluge, a pokazala se kao izvrstan alat, čak štaviše, prilikom pokretanja web stranice uvidela sam kako mnogi mladi umetnici nemaju vlastitu web stranicu, čak niti blog, a neki nisu prisutni ni na društvenim mrežama.

Tako da portal uistinu funkcioniše kao svojevrsna platforma, ne samo za promociju umetnika, već i kao područje unutar kojeg je moguće pisati i polemisati o ključnim problemima kako naše struke, tako i situacije na likovnoj sceni u Hrvatskoj i šire. Izuzetno mi je drago što sam iz komunikacije s ljudima uvidela kako stranicu prati širok dijapazon čitalaca: od ljubitelja umetnosti, preko samih umetnika do kolega kustosa i istoričara umetnosti, a portal se redovno čita i u Bosni i Hercegovini, Crnoj Gori, Srbiji i Sloveniji, što zapravo i ne čudi obzirom da sam na portalu predstavila i određeni broj umetnika upravo iz tih zemalja.

Dejan Barić: Kako ti vidiš današnje stanje u kulturi i šta bi moglo ili trebalo menjati po tom pitanju u Hrvatskoj?

Sonja Švec Španjol: Koliko god bih htela da budem izuzetno optimistična i pozitivna, stanje je realno gledajući užasno loše. Davanja u području kulture i umetnosti su sve manja i manja i dodela tih sredstava krajnje je netransparentna. Komunikacija između umetnika, strukovnih udruženja i Ministarstva kulture izuzetno je loša, u nekim segmentima gotovo pa i nepostojeća i krajnje neproduktivna. Umetnici ne mogu da žive od svog rada i nalaze se zaista u krajnje nezahvalnoj situaciji. Tržište umetnina u Hrvatskoj je praktično nepostojeće, a i ovo malo što postoji u potpunosti je neuređeno. Muzeji i galerije više ne otkupljuju ili minimalno otkupljuju dela savremenih umetnika za fundus.

Umetnici se prijavljuju na konkurse za izlaganje, ako je njihova izložba izabrana, njihov rad nije finansiran. Retko se izdvajaju sredstva za honorar umetniku, a na otvaranjima i za vreme trajanja izložbe retko kada autor uspe da proda radove, pa vrlo često i sam mora finansijski sa učestvuje u troškovima realizacije sopstvene izložbe.

No, da opet sve ne bude tako crno, moram istaknuti da se zaista trudim da vrlo aktivno pratim aktuelnu umetničku scenu i iskreno smatram kako imamo izvanredne umetnike koje nažalost ne znamo da cenimo i ne smatramo porebnim da im osiguramo humane uslove za rad i razvoj. Isto tako, kolege kustosi i upravnici, ili konkretnije upravnice pojedinih ustanova, a tu se najviše pozivam na one izvan Zagreba, zaista se trude da kvalitetno deluju, te unutar svojih ustanova osmišljavaju i realizuju izvrsne projekte, uvek raznolike i uvek zanimljive, prijavljuju i projekte na konkurs za EU fondove i istinski se trude s poštovanjem i na zavidnom nivou da promovišu hrvatsku umetnost i podstiču sve generacije umetnika na rad i dalje stvaralaštvo.

Dejan Barić: Kada se osvrnemo unazad, iako godina još nije sasvim pri kraju, koja su kulturna događanja po tebi obeležila prethodno kalendarsko razdoblje?

Sonja Švec Španjol: Među izložbe koje su se istaknule ove godine i koje su me baš iskreno oduševile svakako ulazi recentna izložba crteža mladog umjetnika Maria Javorana pod nazivom "Tvoje telo – moja kuća" čije sam radove primetila još na završnoj izložbi na Akademiji likovnih umjetnosti u Zagrebu, a čiji su me diplomski radovi kao i izuzetno inspirativan govor Enesa Kiševića i samog umetnika na otvaranju uistinu oduševili. Tu je i izložba umetnice Ane Ratković pod nazivom "Šume" koja je održana početkom ove godine u Laubi, zatim 5. hrvatski trijenale crteža koji je bio vrlo prijatno iznenađenje s uistinu izvrsnim izabranim radovima, kao i Međunarodna izložba 21. minijature koja se ove godine održala u sasvim novom ruhu u obnovljenoj Vršilnici zaprešićkih Novih dvora.

Dejan Barić: I za kraj, koje su tvoje želje ili planovi koje želiš da ispuniš u skoroj budućnosti?

Sonja Švec Španjol: Uh, želja ima izuzetno puno, pa bih se radije fokusirala na planove, jer oni su ipak nekako realniji i izvesniji. U novembru 2018. godine pripremam veliku grupnu izložbu u sopstvenoj organizaciji kojom obeležavam 5. godišnjicu portala PerceiveArt.

To me izuzetno veseli, ali me hvata i mala trema jer vreme curi, a već sad imam puno posla oko organizacije i koordinacije. Kao perfekcionista želim da sve zaista bude na visini i da umetnici i posetioci budu zadovoljni. Na izložbi će biti predstavljeni recentni radovi ukupno 17 autora. Izabrala sam umetnike i umetnice koje lično cenim i poštujem i čiji rad pratim, a koji su na neki način bili predstavljeni na portalu. Izložba se zove "PerceiveArt – Leave a Trail", otvaranje će biti u utorak 13. novembra 2018, a najave izložbe moći će da se prate na web stranici www.PerceiveArt.com, te na Facebook i Youtube stranicama portala.

Uz PerceiveArt izložbu, do kraja godine otvaram još tri izuzetno zanimljive i međusobno raznolike izložbe, a idućoj godini se izuzetno veselim jer me uz novi ZILIK očekuje i realizacija dve retrospektivne izložbe, pisanje prve monografije, jedna odlična putujuća izložba, žiriranje jedne trijenalne izložbe, te mnogo manjih samostalnih izložbi u Hrvatskoj. U svakom slučaju iduća godina biće prepuna novih izazova, projekata i iskustava.

Preuzeto sa sajta dominionart.com sa dozvolom Dejana Barića, glavnog urednika.