NOVI SAD. Galerija SULUV predstavlja od 17. do 25. juna 2019. objekte Sare Masnikosa (1995, Subotica). Studira na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, smer slikarstvo, u klasi profesora Vlade Rančića i u klasi profesora Gorana Despotovskog.
Realizacija izložbe je u okviru projekta "Program saradnje" Saveza udruženja likovnih umetnika Vojvodine i Akademije umetnosti u Novom Sadu kroz prateći program Završne izložbe studenata Akademije umetnosti u Novom Sadu.
Radovi iz serije "Sve igre koje smo igrali" čine prostorne objekte koji u sadržaju teme prikazuju različite vidove društvenog angažovanja. Prostorne kutijaste forme u relaciji sa integrisanim figurama ukazuju na određenu situaciju, događaj, preplet, radnju i ritam u kretanju i dinamici. Ovi radovi prikazuju segment žIvotnog kroz interakciju društvene igre određujući status u međuljudskom i prostornom dijalogu. Ograničeni prostor, mapiran kroz dimenziju kutije, predstavlja pozornicu određene čovekove funkcije.
Izložba "Sve igre koje smo igrali" Sare Masnikose fokusira se na društvene uloge, to jest na očekivana ponašanja koja treba da imamo u određenim društvenim situacijama. Prema sociolozima, svaki pripadnik društva je zbir društvenih uloga koje tumači; tako na primer jedna osoba može biti i student, i otac, i sin, i suprug, ali u zavisnosti od drugih pojedinaca koji je okružuju u određenom kontekstu, osoba ima određeno očekivano ponašanje.
Tako se, recimo, kolegama i profesorima ne obraća na isti način kao svom detetu, a na svadbi se ne ponaša kao u redu u pošti. Prema Džordžu Herbertu Midu, američkom sociologu, psihologu i filozofu koji je ispitivao sociologiju svakodnevnog života i socijalni biheviorizam, razumevanje društvene okoline se razvija u dve faze: kroz period igranja i kroz period igre.
Prva faza se odvija u detinjstvu, kada deca kroz igranje imitiraju odnose koje primećuju kod odraslih, preuzimajući uloge majke ili deteta, učiteljice ili đaka, policajca ili kradljivaca itd. Ali igra počinje tek u odraslom dobu, kada osoba poznavajući "pravila igre" i svakog ko je uključen u igru/interkaciju, anticipira njihove akcije i na osnovu toga ima određeno ponašanje (recimo, pri čekanju na šalteru, svesni smo da možemo sve završiti tog dana ili da će odbiti da nam prime predmet jer nemamo sve papire, ili će zaposleni otići na pauzu baš kada mi dođemo na red, znamo da neće biti gde da se sedne u čekaonici, da neće biti klime i sl.). Od situacije i od anticipacije ponašanja drugih koje će se desiti pri društvenoj interakciji, individua oblikuje svoje ponašanje. Prema Midu, igra je anticipiranje ovih situacija („šta ako me odbiju na šaletru jer imam 14, a ne 15 papira, a čekao sam četiri sata“) i naša konačna reakcija kada se nađemo u (ne)očekivanoj situaciji.
Radovi Sare Masnikose se fokusiraju ne različite uloge i odnose među ljudima i to upravo na one koji izgledaju kao da su večni i stalni kada je ljudski rod u pitanju. U svoje radove tako unosi metaforične i alegorijske predstave, stvarajući klupko zmija, kompozicije koje podsećaju na Vrata pakla Ogista Rodena, scene u kojima pojedinac gazi preko leševa da bi stigao do cilja. Pralelno sa ovim zapletima iz narodnih predanja i istorije umetnosti, Masnikosa uvodi i strukturu društvenih igara, koje služe kao matrice koje usmeravaju društvenu interakciju.
Metaforično, ona time upućuje na činjenicu da smo svi mi formirani kao osobe kroz niz društvenih situacija u kojima su, kao u igrama, unapred određena pravila (osnovna škola, srednja škola, itd.). Da bi prikazala sve ovo, Masnikosa uvodi element kutije, kao svojevrsnu maketu scene, razvijenu u treću dimenziju iz slike. Te kutije omogućavaju interaktivnost, sve se daju otvoriti kao fioke, kredenci ili kao triptisi, stvarajući od izložbe niz malih kabineta kurioziteta koji angažuju posetioce da zavire u društvene situacije koje kriju. Na taj način, svaka crna kutija kada se otvori postaje malo pozorište zamrznuto u jednoj sceni. Odabirajući crnu i belu boju za većinu svojih radova, Masnikosa dobija pročišćen likovni izraz, ali i dualitet kontrastnih elemenata koji nosi dodatni semantički sloj, kao u crno-belim figurama u šahu. Kroz ovaj crno-beli odnos, umetnica ukazuje na to da se osobe i njihove društvene uloge formiraju u odnosu na druge, kroz oponiranje i kontrast. Osim toga, ona ukazuje i da u društvenim odnosima nije ništa baš tako crno-belo kao u umetnosti.
Sonja Jankov