Umetnost Jelene Pantelić podseća na vođenje dnevnika pre nego na pričanje priče, sa refleksijama na poverenje, intimnost i dom koje migriraju iz njenog ličnog života u prostor izložbe. Iako ovo može da se kaže za mnoge umetnike, ono što njen slučaj čini posebnim je nejasan status uzroka i posledice: razlika između stvari koje se jednostavno dese i inspirišu nas, i stvari koje učinimo da se dese da bi nas inspirisale. U suštini i generalno govoreći, ne znamo šta od ova dva dolazi prvo niti šta nas kasnije čeka. Jedan način da se u takvoj situaciji povrati deo kontrole je da se ono najmračnije i najčudnije prenese iz sopstvene realnosti u namerno, veštački i svrsishodno stvoren ekspoze; da se problemi materijalizuju i prikažu publici; da dobijemo publiku i da kažemo njima da se nose s tim. U tom smislu, Jelena Pantelić doživljava svoju praksu kao rabotu a ne kao posao, kao stvar moranja pre nego izbora.

Ova kompulsivnost bi se mogla tumačiti i kao definicija našeg onlajn prisustva: prećutno ćemo se složiti da postoji osećaj da moramo, pre nego da želimo, da provodimo vreme na telefonu, da budemo povezani sa svim mogućnostima koje postoje, da svajpujemo svoj put kroz život. Ovom temom se bavi Tavi Meraud, posmatrajući pipanje LCD-ja simultano i kao dodirivanje sadržaja i ideja, stvarajući tom prilikom novu kovanicu koja je važna za rad Jelene Pantelić: "Transintimnost […] uključuje i ljubav prema kiborg-ljubavi. Uključuje i ljubav koja raste zato što promatram svoju ljubav kroz ekrane; mogu da skrinujem sebe i da se projektujem, i da se kupam u sjaju ekranizovane slike svoje ljubavi. Ali mislim da su ovo sve relativno površinski osećaji uzvišenosti, ravni u poređenju sa potentnim mogućnostima koje površina donosi. Razne verzije elektronske iliti tehno-ljubavi, u nedostatku bolje reči, ionako su uvek smatrane problematičnim jer ovakvim scenarijima kontakta nedostaje upravo kontakt, te oni ne mogu ispuniti haptičku potrebu koja je neophodna čovečanstvu. Posmatrajte transintimnost, onda, kao iridescentnu intimnost, onu koja više nije površinski kontakt, bliskost i posedovanje koje se osvaja dodirom, već onu koja penetrira - koja je vlasništvo u duplom smislu reči "posedovati", gde smo i mi sami takođe osvojeni, progonjeni." (Iridescence, Intimacies, 2015).

Distribucija moći između vlasnika i vlasništva stavlja intimnost i transintimnost u novu perspektivu, definišući odnose u smislu širem od onog koje markira tehnološki uslovljeno doba u kom živimo. Kroz svoj rad, Jelena Pantelić tretira obe stvari: ispovedanje drugima i ispovedanje tehnologiji, što se na kraju projektuje kroz i na samopouzdanje. Veoma lucidan način da se odnosi prikažu je da se o stvarima govori kroz seksualne termine, kroz fetiše i specifične preference, što dozvoljava da se granice odmere suprotnostima. Ovakva postavka ohrabruje publiku da materiju kojom se Jelena Pantelić bavi vide kao sado-madohizam, voajerizam i egzibicionizam, i slične dihotomije koje umetnica sada koristi čak i direktno kroz naslov izložbe. Sa druge strane, pitanje konkretnog odnosa nedefinisano lebdi u vazduhu. Kao posmatrači, suočavamo se, zaista, sa otvorenim prikazom želje, ali jako retko vidimo reciprocitet. Čak i u videu u kom su prikazani ljubavnici na parkingu, nakon što smo videli naizgled uzbudljiv, ali zapravo monoton proces ljubljenja, fokus se prebacuje sa para iz kola na osobu iza kamere (Ili možda još opštije govoreći, na nas same).

Kroz iskrenost i vulnerabilnost kojom se predstavlja drugima, umetnica ispituje njihovu i našu pažnju, tražeći iznova i iznova nove forme bliskosti i vezivanja. Taj motiv se provlači kroz način na koji smo pozvani na njenu izložbu, ali i kroz same radove, ponekad i kroz njihovu pripremu. Eksperiment o ljudskoj empatiji jako često ne uspe, kao što se to desilo u "Klari", video radu gde publika saznaje za bizarne načine na koje ljudi započinju razgovore sa umetnicom u čet-sobama. Pa ipak deluje da, u umetnosti Jelene Pantelić, ljudski potencijal da razočara je pitanje vremena pre nego "da li će", što znači da je neuspeh neizbežan, pa čak i neophodan da bi se intimnost ciklično odbacivala, a izolacija, pa i sama ranjivost, opravdavala. Možda je osama mehanizam odbrane a Tinder i Krstarica su načini da se stvari pokrenu, kad ono što vozi ljubav već u dizajnu ima grešku. Možda je ljubav više autorefleksivna nego što mislimo, možda je takva postala skoro, a možda nakon što su ljudi mislili da je slobodna u sedamdesetim. Umesto slobodne ljubavi, dobijamo ljubav sa ograničenjima, ali ne onim koje postavljamo drugima. Kao što Jelena Pantelić sama kaže, imamo pravo na safewordza nas same - kao u S&M odnosima, tako i onlajn, i najzad u životu, šifra (neka analogno tome bude tajna) čuva porciju lične intime na sigurnom i skrivenom mestu.

Natalija Paunić