Sastaviti, tj. staviti jedno pored drugog, predstavlja raspored i odnos delova neke celine. Meni lično, kompozicija kao pojam u likovnoj umetnosti, označava strukturu koju stvaraju likovni elementi u svom međuodnosu.

Naše divljenje kompoziciji posledica je dugog procesa prilagođavanja, koji se vekovima odvijao i to iz razloga koji vrlo često nemaju nikakve veze ni s umetnošcu, niti s duhom. Slika je stvorila svog gledaoca. U osnovi, to je konvencionalan odnos. Kompozicija kao stil je utemeljena na teoriji neoplasticizma ili apstrahiranja umetnosti i svođenja iste na što manje činilaca. Kompozicija za mene ima za cilj približavanje istini u temeljima stvari oko nas. Negde na sredini moje četvrte godine izbila je jedna velika, a posle osobita težnja za slobodom i pronalaženju sebe. Tu priliku sam dobio na studentskoj razmeni na Aristotelovom univerzitetu u Solunu, Grčka. U pitanju su bila stremljenja ka izgradnji i stalnom proširivanju i obogaćivanju jednog potpuno samosvojnog dela, sa sve novijim iskustvom, sve novijim oblicima materijala, odnosima boja i teksture koje sam tamo pronalazio i istraživao. Reč je bila o pravoj unutrašnjoj pobuni, s neposrednim ciljevima u granicama umetnosti i sa domašajima nove interesatne tehnike Kolografija.

Kolografija je usmerena protiv estetike i ukorenjenog ukusa, protiv tradicije i navika koje sam imao tokom prethodnih godina studija. Tehnika je poricala sve krute obaveze i sva pravila u tiražnom reprodukovanju. Osim što nije dozvoljavala da sve ide utabanim stazama; mene je prihvatila, a na otisak su se preneli svi oblici i srazmere materijala i površina u jednoj kompoziciji koje čovek može da vidi okom, oseti i dodirne. Ona sama je bila ponuda novog, dubljeg i umetnički sadržajnijeg odnosa mog unutrašnjeg stanja, donosila je proširivanje mogućnosti mog istraživanja, značila je oslobođenje stvaralaštva od stega.

Apstrahovanje mojih crteža, kolaža, matrica, pruža mogućnost da svako po svom nahođenju i raspoloženju tumači ili samo doživljava ono što vidi, ali podstiče i misaoni proces, intrigira naš intelekt. Motiv je uvek bio drugačiji. Po povratku iz Soluna, na master studijama želeo sam da interpretiram kolografiju u tehnici Sito-štampe. Svoje crteže i kolaže opisujem kao dinamičan i ekspresivan proces, proniknut iz svoje unutrašnje borbe za otkrivanju tajni likovnih materija, tekstura i ulazak u njihov svet. Crtež je uvek u bio u kolaboraciji sa nekom teksturom od materijala: plastika, juta, papir, drvo, karton, a inspirisan njom rešavam kompoziciju crtežom. Linije su gradile oblik materije, volumen i fakturu površina.

Da bi dočarao crtež i materijal s koji sam bio inspirisan služio sam se drvofiksom i grundom kao fiksativom. Dok radim mislim na predmet koji držim, na okruženje, trenutno stanje uma i asocijacije kako ga pojednostaviti i dati ga u jednom bezličnom obliku i prostoru koji nije predmetno rešen, bez perspektive da se sve kristalizuje na površinu kompozicije.

Kraj je uvek neizvestan, nosi posebnu draž, više puta se vraćam crtežu i problematici, dorađujem, nanosim nove boje dok se ne dobiju željene strukture. Odštampana grafika često ima više monotipskih reprodukcija, odstupanja od početne skice i crteža. Velika je sreća i radost kada se dobije željeni otisak, tako da mi rad u štampariji čini zadovoljstvo i sa velikom pažnjom prilazim štampanju probnih, autorskih i tiražnih otisaka. Ostvarivanjem svojih misli i ideja koje nosim u sebi postižem u želji da stvorim jedinstvo izmedju mog duhovnog stanja, oslobađanjem unutrašnjih impulsa i gestualnim pokretima koje činim pri radu kako bih dobio željenu grafiku koja u sebi sadrži to jedinstvo sadržaja u kompoziciji. U centru interesovanja zapravo je boja, gest i svi oni elementarni likovni elementi koji čine kompoziciju.

David Mlađović