Milija Belić (1954, Rudovci). Završio je Fakultet likovnih umetnosti u Beogradu, odsek slikarski, u klasi profesora Zorana Petrovića. Dobitnik je nagrade za crtež na Fakultetu likovnih umetnosti kao najbolji crtač u generaciji, u klasi profesora Aleksandra Lukovića, 1974. Stipendista je Francuske vlade u periodu 1983-84. godine, od kada paralelno boravi u Parizu i Lazarevcu. Odbranio je doktorsku tezu na Sorboni 1994. i stekao titulu Doktora umetnosti i nauka o umetnosti Pariskog Univerziteta. "Belićeva poetska priroda ne teži deformaciji kao principu, niti nasilju nad geometrijskom logikom: ona jednostavno žudi otkriću nove dimenzije poetskog govora koja je istovremeno i nova dimenzija doživljaja i razumevanja sveta. Ima tu i potajne žudnje za ulaskom u tamne prostore tajne, u one oblasti čovekovog duha koje nikada nisu sasvim obasjane svetlošću svesti. Poverenje u nauku ne isključuje mogućnost dodira sa poetskom strukturom sveta." (Sreto Bošnjak)

Nije toliko neobično pa ni retko da neki veliki i priznati umetnik karijeru započinje u sferi popularne kulture, recimo, praveći pre artističkih, komercijalne filmove, pre velikih građevina, dizajn enterijera, ili pak pre značajnih slika, stripove. Ono što bitno razlikuje Miliju Belića od stvaralaca koji se nerazumno stide svojih početaka je njegova svesrdna i više nego požrtvovana želja da svojim sugrađanima podari izložbu "Obećanja prošlosti" kao podsetnik na dane rane slave u jednoj bliskoj ali sasvim drugoj umetnosti od one po kojoj će postati svetski poznat.

Francuski teoretičari umetnosti su ispravno prepoznali kulturnu revoluciju krajem 60-ih godina prošlog veka kao trenutak kada i strip dobija priliku da se emancipuje kao nova (za sada poslednja po redu, deveta) umetnost, iako je to suštinski odavno bio. Ipak, u Jugoslaviji toga doba su vesti verovatno malo kasnile, jer je malo ko mogao smatrati recimo najpopularniji strip u to doba - "Mirka i Slavka" kao deo bilo kakve visoke kulture. I oni to nisu bili, to niko ne tvrdi, ali se eto jedan mladi saradnik "Dečjih novina", narečeni Belić, deo manufakture saradnika koji su suštinski crtali ovaj prvi domaći stripski blokbaster projekat (dostižući tiraže i do preko 200.000 primeraka) ipak usudio da svedene i detaljima siromašne crteže tvorca projekta – Desimira Žižovića Buina oplemeni sitnicama koje intrigiraju čitaočevo oko. Time bi, makar malo, pretvarao "Mirka i Slavka" u nešto više od proste ilustracije priče koju nose arhetipski junaci, raubovani do neočekivanog nivoa visoke komercijalizacije. Likovi dvojice partizanskih kurira su se tako pojavljivali na šoljicama za kafu, majicama, školskim torbama, sveskama, pernicama, bombonama, da bi kao kruna svega došao istoimeni film Branimira Torija Jankovića iz 1973. godine, ali ničega toga ne bi bilo da nije postojao strip.

Danas nezaboravni deo ex-YU ikonografije, "Mirko i Slavko" ostaju večiti deo detinjstva svih koju su odrastali sa njima, dok u slučaju Milje Belića, označavaju i sazrevanje autora koji kao maltene dete počinje, posle kratkog probnog kaljenja na ilustrativnim poslovima, da radi na najozbiljnijem mogućem projektu primenjene umetnosti u čitavoj državi. Početkom sedamdesetih, dok još traje relativno zlatno doba domaćeg stripa, pre no što će ga pokositi kao kolateralnu štetu apsurdni porez na šund 1979. godine, i Milija Belić uspeva da se iskaže kao neuporedivo slobodniji autor u časopisu "Kuriri" koji je iz literarnog nadopunjenja storija o Mirku i Slavku evoluirao u još jedan stripski magazin, ali fokusiran na domaće teme i dabome, domaće autore istih. Zaista previše "fin" za Buinov grubi pristup stripu kao mediju, Belić dobija još veću čast i priliku da se posle serije epizoda mladog partizanskog dinamičnog dua, oproba u sopstvenom projektu, na kojem je mogao da se vizuelno razmaše, a istovremeno dobije tihu, nikad ne elaboriranu podršku Srećka Jovanovića, legendarnog urednika "Dečjih novina" i verovatnog scenariste avantura o dečaku Danu i njegovom najboljem prijatelju psu Rikiju. Belić zdušno prihvata izazov, i kreira upečatljive kadrove koji su paradoksalno još dinamičniji i uzbudljiviji od ipak kalkulantskim pristupom pisanog "Mirka i Slavka". Ove jednostavne ali tople i bezgranično nostalgične epizode doživljaja junaka sa kojima se svako mogao identifikovati, služile su i kao savršeni ulaz u svet čitanja za generacije koje su odrastale na ulicama uz klikere i lastiš, i krili stripove u udžbenicima, ili ih čitali uz baterijsku lampu pod pokrivačem posle gašenja svetla u kući. Poslednji put, pre no što će televizija i igrice zauvek oduzeti pažnju nekih novih klinaca koji neće više sopstvenom maštom nadopunjavati zaplete crtanih priča koje su stežući ušteđenih par dinara od džeparca željno iščekivali na kioscima svake druge nedelje.

Konačno, još jedna stvar karakteristična za strip je da je nakon konačnog raskola moderne a onda i savremene umetnosti sa figuracijom, upravo on (p)ostao utočište za slikare i druge vizuelne umetnike koji su želeli i umeli da crtaju ljude, životinje i predmete onakvima kakvi jesu. Belić će ipak sazreti izvan toga, ostvarivši impozantnu karijeru u svetu apstraktne umetnosti današnjice, ali je itekako u svojim stripovima pokazao da je dostojan naslednik velikana prošlosti sa tim tako "finim" stilom i poetikom koja evocira majstore poput Harolda Fostera ili Andrije Maurovića.

Pavle Zelić, pisac, scenarista i teoretičar stripa