Mr Danilo Vuksanović - Muzej Savremene umetnosti u Beogradu. Sekvence
ImagePo čemu se još ova postavka razlikuje od drugih, i da li se razlikuje? Zašto je ona važna? Koji je karakter ovakvih muzejskih operacija? Zašto su vremenske odrednice izgubile krutu ograničenost u ogledalu ritmovane postavke, po čitavoj zgradi muzeja? Zagledani u petorostruku prirodu izložbe pod nazivom "Sekvence", postajemo svesni da je svet bez "muzejskog posredovanja" isuviše monoton i obezbojen, i da će svaki novi pokušaj obezbediti inovaciju i transparentnu ideju, udruženu sa mnoštvom pitanja koja, pre svih, služe preispitivačkom duhu savremenog trenutka.Image

Image

Uvodne refleksivne sekvence

Početak XXI stoleća srpskoj muzeologiji nažalost, nije doneo ništa dobro. Istorijski udari s kraja XX veka, "novodemokratsko" uređenje koje se zametnulo nakon petooktobarske revolucije, u kojoj su volšebno nestajala remek dela srpskog slikarstva u vihornom zanosu zauzimanja skupštine, u temperaturi nadanja što je nagoveštavalo "oslobođenje" i okretanje novog lista, samo su dodatno urušili i trajno omeli funkcionisanje institucija kulture. Među njima, beogradski najznačajniji muzeji, stožeri srpske kulture ubrzo bivaju zatvoreni. I nećemo da brojimo godine što su u senci zaturile stare i nove moguće akvizicije, stalne i povremene postavke. O inostranim izložbama ne treba ni govoriti. Svaki pokušaj analitičkog razmatranja o nesretnoj sudbini muzeja u dobu zaukavanja točka novog milenijuma mogao bi nas odvesti u neželjeni domen ukletosti obavijen ukusima zavera i usuda.

Generacije mladih, dakle, nisu imale priliku da uživo posmatraju najznačajnija dela srpske i jugoslovenske umetnosti. Sa druge strane, njima su se otvorili novi horizonti, svetovi internetske nepreglednosti koji su sa sobom donosili mnoštvo izazova i prilika da se obuhvati toliko dugo godina udaljen svet, evropski i drugi, čiji smo deo uvek bili bez obzira na nepogode i vetrove koji su nam oduzimali pravo da svom snagom pokažemo sebi i drugima koliko je jaka srpska umetnička misao. Upravo zato i pišem ove optimističke redove, čak i u ogledalu nedavne prošlosti, čiji su protagonisti sazreli na sasvim drukčiji način i uspeli da delatno i dostojno prežive u svojim muzejima, galerijama i drugim kulturnim ustanovama.

Kada ste zaposleni u muzeju, svako otvaranje nove muzejske postavke, bila ona stalna ili ne, svejedno, doživljavate kao sopstveni napredak/uspeh čiji ste deo. Iščekivanje otvaranja Muzeja savremene umetnosti u Beogradu, svakako je usko povezano i sa otvaranjem Narodnog muzeja u Beogradu. Čak je i sudbinski toliko uslovljeno, kako bi na neobičan način dodatno objasnilo koji su to društveni činioci, uslovi i okruženja doprineli da se jedna tako važna "stvar" u nedogled odlaže, gomilajući mnoge probleme koji i danas remete normalan muzejski život.

Postavljeni muzejski satovi koji su otkucavali nervozne sekunde političke scenografije marginalnog, uzburkana reagovanja javnosti, manipulacije i kalkulacije od kojih se svima vrtelo u glavi, nezaobilazne umetničke akcije uperene protiv državnog krutog aparata moći, odustajanje i promena plana u momentu kada se očekuje finalna realizacija, sve to, podelilo je javnost i usitnilo odviše razuđenu scenu na kojoj kulturni muzejski radnici pokušavaju da uhvate normalan kurs delovanja. Procedure i javne nabavke, građevinski preduzimači i arhitekte, smenjivali su se u dvehiljaditim godinama prve dve decenije, dok su skulpture na ušću ispred Muzeja Savremene umetnosti previše brzo zadobijale neku jezivu patinu, patinu odgovornosti koju nismo uspeli da neutrališemo.

I čini mi se, da je svako od nas bio skoncetrisan na svoj zadatak unutar sopstvenog malog muzeja, i svi su čekali da se veliki prestonički muzeji konačno otvore. Poznato je da kada nekoga naterate da vas čeka, vi zapravo njime vladate. Kao da nije dovoljno što je vlast u rukama onih koji kulturu sve više vide kao balast koji treba što pre uposliti/komercijalizovati. I dok je srpsko društvo "napredovalo" i iz godine u godinu bivalo "obogaćeno" (čitaj unazađeno) mnogim kulturnim pošastima XXI veka, u medijskoj jagmi razvratne hipokrizije rijaliti stvarnosti, dugogodišnji predani rad Miodraga B. Protića još je čekao na nastavak sopstvenog kontinuiteta.

Nova pokoljenja samo su naslućivala to, kao u legendi ispredano bogatstvo koje se krilo iza svetski priznatog dela arhitekata Ivana Antića i Ivanke Raspopović, dok je činjenica da je ova zgrada podignuta posebno za zbirku Muzeja savremene umetnosti, jedna od prvih namenski projektovanih muzejskih građevina na teritoriji nekadašnje SFRJ, još uvek predočava serioznost čitavog projekta smeštenog u srcu novobeogradskog, Le Korbizjeovskog "Ozarenog grada".

Samo jedan korak u takozvanoj vremenskoj distanci, godinu dana i više nakon otvaranja muzeja, čini se ponekad dovoljno daleko da bi se sa pažnjom udubili u sadržaj muzeja, probuđenog u tranzitivnoj eri nedovršenosti i neizvesnosti. Deset godina zatvorenosti za javnost ipak, zvuči nekako malo u vremenu koje nas prelama i oblikuje u nesvesnim promenama. Tako sam ipak, sam sebi napomenuo činjenicu koju sam namerno izbegavao da spomenem.

Bilo kako bilo, uz ovu činjenicu prišlo mi je sećanju i prebrajanje drugih godina, šezdesetih godina dvadesetog veka, kada je Muzej savremene umetnosti u Beogradu svečano otvoren za javnost 1965. godine, na levoj novobeogradskoj obali ušća Save u Dunav. Muzej bogate istorije, čija delatnost zapravo otpočinje 1958. godine kada je osnovana Moderna galerija, predstavlja oličenje modernosti jugoslovenskog socijalističkog društva. U toj viziji koja se ostvarila u nizu simboličkih predstava prepoznali smo i nedostatak u ekonomskoj i privrednoj sferi koja je tako trebala da se nadomesti. Setimo se, početkom šezdesetih godina u inostranstvu je ocenjeno da je "živa" savremena umetnost zaista zvanična umetnost u Jugoslaviji.

U XXI veku je sličan odnos savremene umetnosti, modernosti i uloge muzeja. Po tome možemo zaključiti da je i tada ovaj postupak bio moderan. Tako  je Muzej savremene umetnosti u Beogradu postao slika jedne specifične zemlje kakva je bila Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija. Nastao kao deo "opšteg plana", Muzej savremene umetnosti u Beogradu je u suštini predstavljao generator slike o jugoslovenskom društvu kao modernom a bez uporišta u industrijskim ili proizvodnim kapacitetima. Uporišta u tom smislu nemamo ni danas, a da li imamo Muzej koji makar malo podseća na taj nekadašnji, zaključite sami.

Izazovi savremenog trenutka sve više nas odvlače ka krajnjim i naizgled nerešivim ivičnim poljima. Uskovitlana društvena situacija političke nesigurnosti u trajno osiromašenom socijalnom i kulturnom obrazcu srpskog društva, izolovanog i odstranjenog od svetskih strujanja nameće nam inferiornu poziciju koja ima svoju ozbiljnu genezu. Umetničke pojave oduvek su umnogome zavisile od velikih društvenih preokreta koji su razgrađivali dotadašnje ustaljene sisteme vrednosti. Nakon pada Berlinskog zida, umetnost se definitivno izmenila. Isto se desilo i na našim prostorima, uz daleko veće, tektonske poremećaje. Svako uspostavljanje novih sistema iziskivalo je neviđene napore i tzv. nova čitanja istorijskih i umetničkih pojava, koje su ostale ravnopravan deo svetskih umetničkih zbivanja sa svim svojim karakteristikama.

Konačno, 2018. godine otvorena je nova "sekvencna" postavka za javnost. Na pragu treće decenije XXI veka izmenjen je oblik funkcionisanja muzeja, Srbija je samostalna država sa nerešenim pitanjem Kosova i Metohije, u pripremnoj fazi "poglavlja pune" agende koja nikako da se desi. Nisam siguran kakvu sliku Muzej danas očitava u svetskim okvirima, ali znam da je trenutno u pripremi retospektivna izložba pod nazivom "Čistač", jedne od najpoznatijih umetnica današnjice, Marine Abramović koja će zasigurno podsetiti na neverovatan kaleidoskop u nasleđu ideologija koje su prostrujale ovim prostorima.

Sekvence "nestalne" postavke

U katalogu izložbe "Sekvence. Umetnost Jugoslavije i Srbije iz zbirki Muzeja savremene umetnosti" - novootvorenog muzeja, uvodni tekst  Dejana Sretenovića naslovljen je "Sekvence". "Uputstvo za čitanje". U tekstu čitamo jasno o tome kako je zamišljena ova izložba i kako se sastoji zapravo od istorijske izložbe i dela savremene umetnosti, čiji je zajednički cilj da reafirmiše zbirke Muzeja savremene umetnosti i ponudi novi okvir za razumevanje umetnosti nastale na ovim prostorima.

Odmah na početku, shvatamo koliko je važna uloga savremene umetnosti u muzejima koji su se oduvek doživljavani kao mesta koja isključivo baštine istorijsko umetničko nasleđe. Savremena umetnost je pronašla svoje mesto otvorivši nove modele za tumačenja u savremenoj praksi istorije umetnosti i teorije. Pošto je zamišljena kao postavka namenjena širokoj publici, kustosima je bio veliki izazov da uspostave ravnotežu upravo između teorijskih dostignuća istorije umetnosti i dugo iščekivanog povratka publike u muzej. Traganje za potrebnom merom je oduvek bio nimalo lak zadatak sa kojim se kustosi stalno susreću prilikom rada na ovakvim postavkama.

Sasvim prirodno, čitajući uvodni tekst podsećamo se raspada Jugoslavije i nestanka velikog umetničkog prostora koji se nalazi na granicama novoformiranih država. U ovom predgovoru saznajemo da je primenjen koncept "geo-istorije umetnosti" (Tomas Dakota Kaufman), koja uzimajući u razmatranje međusobni odnos teritorije, identita i umetničkih konstelacija, određuje značaj geografije za istoriju umetnosti. Takođe, u drugom slučaju, navodi se kako je polazište za istorijski marker za periodizaciju savremene umetnosti jednoglasno uzeta 1989. godina, zbog geopolitičkih promena koje su zahvatile Evropu i ceo svet nakon pada Berlinskog zida, kao i posledica koje su ostavile na svet savremene umetnosti. Sa druge strane, ono što Mišel Fuko naziva "fatalnim presekom vremena i prostora", u slučaju raspada Jugoslavije dobilo je konkretnu realizaciju, što je nadležnima za postavku dalo za pravo da 1991. godinu postave kao dvostruki istorijski marker, prema kojem se promena u umetničkoj geografiji  na regionalnom nivou poklapa sa promenom periodizacije savremene umetnosti na globalnom nivou.

Ipak, meni posebno zanimljivo, bilo je imenovanje postavke. "Sekvence" predstavljaju i više nego adekvatan naziv za izložbu koja nije koncipirana kao klasična muzejska postavka, već kao niz od osamnaest sekvenci, slobodno grupisanih oko hronološke ose koja prati istorijske mene umetnosti u Jogoslaviji i Srbiji, a to je period duži od jednog veka. Nije slučajno stoga izabran ovaj filmski termin koji označava niz scena koje su povezane jedinstvom vremena i lokacije a koje obrazuju samostalnu narativnu jedinicu.

Izvesna filmičnost XX veka prelila se i u XXI vek, a medijska stvarnost je demonstrirala svoju neverovatnu elastičnost kojom je uspela da obuhvati i interdisciplinarni aspekt muzejske nauke, nauke koja izučava ne samo umetnost, već i društvo u kojem ona nastaje. Rasprostranjenost i prividna nefokusiranost u odgurivanju klasičnog muzejskog odabiranja, kao i pojam sekvence primenjen je na sve fenomene umetničkih pravaca, pokreta i tendencija koji su povezani jedinstvom vremena i prostora.

Primena ovih novih principa istorije umetnosti koja je izdanak "nove muzeologije" na različite načine su se ispoljavali u muzejskoj politici izlaganja, naročito kada je 2002. godine postavljena izložba "Jugoslovenski umetnički prostor 1900 – 1991" autora Ješe Denegrija struktuirana po principu tematskih sredina iili "problemskih priča". Ova priča je bila zapravo u svrsi čuvanja jedinstvenog jugoslovenskog prostora od nacionalističkog revizionizma. Ono što je takođe ponovljeno prilikom koncipiranja izložbe novotvorenog Muzeja savremene umetnosti jeste izbegavanje termina "stalne postavke" koja je uobičajena za ovakav tip izložbe. Logičan je ovakav postupak, upravo zbog činjenice da savremeni muzej nije više neprikosnoveno svetilište u temporalnim vrednostima ideologije vlasti.

Isto tako, muzej današnjice  prevazišao je negovanje ultra remek dela i veličanstvenosti starih majstora, jer muzeji sve više otvaraju vrata savremenoj umetnosti i povremenim izložbama u svojim prostorima kako bi postavili važna pitanja i preispitali vrednosti koje su u muzeju baštine i izlažu. Kustosi su dakle ti, koji bi trebalo svojim aktivnim angažmanom da muzejski posao shvataju kao živ i dinamičan proces, u stalnoj transformaciji.

Sličan proces odvija se, zašto ne spomenuti, i u Galeriji Matice srpske koja je pre nekoliko godina pokrenula novu seriju izložbi pod nazivom "Tradicija i savremeno stvaralaštvo", kojom nastoji da ukaže na važnost učešća savremene umetnosti, u ovom slučaju u ogledalu kolekcija koje se čuvaju u Galeriji Matice srpske. Sve ove muzejske promene nisu slučajno analizirane. Muzej danas nije kao ranije uzor i njegova moć je izbledela pred naletom tržišne dominacije, sveopštom medijskom prirodom stvaralačkog, ali i pojavom novih oblika izlaganja i umetničkih delovanja na globalnom nivou. Muzeji se brane sopstvenom mogućnošću da se prilagode, otvore i repoziciraju u odnosu na savremeni trenutak. Stoga, svaka pojava na takvoj muzeološkoj sceni neminovno postaje relevantna jer je uvreženo mišljenje/poštovanje institucije umetnosti, (što muzeji svakako i ipak još uvek jesu). To je zapravo idealistički imperativ za sve stvaraoce, bez obzira što oni mahom odbijaju ove krupne reči, toliko bliske besmrtnoj funkciji muzeja koja se ovakvim postupcima iznova dovodi u pitanje, i to sa punim pravom.

Šta slike/sekvence žele?

Po čemu se još ova postavka razlikuje od drugih, i da li se razlikuje? Zašto je ona važna? Koji je karakter ovakvih muzejskih operacija? Zašto su vremenske odrednice izgubile krutu ograničenost u ogledalu ritmovane postavke, po čitavoj zgradi muzeja?

Veoma je važno istaći da svih pomenutih osamnaest sekvenci nisu delovi čvrstog narativa, već se radi o pet nezavisnih narativnih tokova, od kojih svaki zauzima po jedan nivo izložbenog prostora Muzeja. Umetnost prve polovine XX veka (građanski modernizam i socijalna umetnost) nalazi se na prvom nivou Muzeja. "Druga linija" (istorijske avangarde, neoavangarde, nova umetnička praksa) postavljene su na drugom nivou. Zatim je tu posleratni modernizam na trećem nivou (socijalistički modernizam, egzistencijalistička figuracija, apstrakcija visokog i poznog modernizma, fotografija i društvo), nova predmetnost i postmodernizam (nova predstava, fotografija i podkultura) na četvrtom nivou. Savremena umetnost (umetnost u Srbiji devedesetih, umetnost danas) mogu se videti na petom nivou Muzeja.

Postavka, raspored, odnosi, sučeljavanja umetničkih razlika i kontrastna priroda prati dijahronija strukture u kojoj se mogi iznaći mnogobrojni organizmi umetničkih govora i paradigmi. Prostor je taj koji ponekad diktira intenzitet artikulacije umetničke poruke i stila, brojnost i pojavnost specifičnih pojava nije merilo za sagledavanje i sve umnogome zavisi od sadržaja koji se pronalazio u zbirkama Muzeja. Stepen prilagodljivosti izložbenog prostora takođe je doprineo utisku sve/povezanosti, unutar koga se mogu veoma lako izdvojiti zasebne umetničke celine, izložbe u malom koji čitavoj postavci ulivaju karakter fragmentarnog kao osnovnog narativa.

Postavke u postavkama, vremena u naraciji, stilovi u načinima,  stvaralačke ličnosti u odjecima vremena, egzistencionalno u figuri, društvo na fotografijama, dominantno u koloritnom, apstraktno u minimalističkom, ekspresionističko u dekomponovanom zavičajnom pejzažu, realistično u postmodernom, subverzivno u modernističkom, intimno u građanskom, umetnost u svetlu današnjice. Sve pomenuto se može se postaviti i obrnuto istovremeno. Ritam isečka ustvari navodi posmatrača koji, iako ima predznanje o sadržaju kolekcija Muzeja, da o ovim i ovakvo postavljenim sadržajima promišlja kao nikad pre, a ne da usvaja gotov sud, konačnu konstataciju. Drugi, oni koji  ne poseduju predznanje o zbirkama Muzeja pronaći će, pre svega, priliku da svoju recepciju usmere na ono što ih najviše privlači ili izaziva. Vaspitna i obrazovna funkcija postavke se podrazumeva.

Zavisnost umetničkih stremljenja od kustoskog selektovanja tako je došla do punog izražaja, a sve nedoumice su ostavljene posetiocu na dalju obradu, na kritiku ili bezuslovno pristajanje, svejedno. Na taj način i posetilac postaje potencijalni i aktivni interpretator, onaj koji ulazi u sekvence koje su ispred njega otelotvorene u nestalnoj muzejskoj postavci savremenog doba. Kao da se ovim putem još jednom potvrđuje Grojsova konstatacija o neminovnom postojanju "višestrukog autorstva" koji govori da umetnost više nije statična i omeđena isključivo na jednu ličnost, jednu poetiku, pa i na jedno vreme.

Jednostavno, kada posetimo muzeje koji u našoj zemlji rade, i kojima su otvorena vrata svekolikoj publici (ali stvarno, ne formalno!) treba se zapitati koliko sličnih postavki kod nas postoji i da li je sve što iole vredi pohranjeno u neosvetljenoj muzejskoj vitrini. Ili je postavljeno u virtuelnom i preko potrebnom svetu internetske mreže, na platformama beskonačnih portala, gde svako od nas potražuje i pokušava da utoli večitu glad za slikama, slikama koje dominiraju svetom, što je Mičel u svojoj knjizi i priupitao, ono što se tiče svakoga, ne samo jedne muzejske postavke, a to je: "Šta slike žele?"

Par sekvenci umesto zaključka

Oduvek sam smatrao da je pisati o umetnosti privilegija čije su se granice istraživanja prostirale od jednog jedinog umetničkog dela, slučaja, pa do neispitanih dubina umetnikove ličnosti. Barokno-romantičarski okvir ovim granicama predstavljalo bi vreme, "memento mori" izučavanja kratkotrajno-pojavnog društva u kome je umetnik ponikao, u okrilju sveta u kome je nastalo umetničko delo. Veoma je zahtevno, sa druge strane, pisati o izložbi, dugo očekivanoj, kao što je izložba "Sekvence" u Muzeju savremene umetnosti u Beogradu. Složena istorijska kontekstualizacija, pedeset godina trajanja u kome se sadrži daleko više od toga kako nam zvuči, obeležavanje savremenog trenutka pomoću savremene umetnosti i njenih alata, politička funkcija muzeja naspram obrazovne, samo su neke od teško čitljivih okolnosti i posledica.

Nestalnost umetničkih reprezantativnih operacija ogleda se u svetlu pretpostavljene odluke, ili u često postavljenim pitanjima: Koje umetničko delo smestiti u centar izložbe, ili kom umetničkom delu posvetiti najviše pažnje? Fokusiranost i elitističke namere sve manje pronalaze mesto u okvirima ozbiljnih studija iz istorije umetnosti. Zato ohrabruje poduhvat Muzeja savremene umetnosti u Beogradu, koji je uspeo da uspostavi i naznači nezaobilazne pojave u srpskoj i jugoslovenskoj umetnosti, a da istovremeno ostavi dovoljno otvorenu vizuru za vreme koje će tek "nagristi" slojeve nasleđa čija obličja zasada samo blago naslućujemo.

Velike umetničke ličnosti uvek su bile u blizini velikih ličnosti iz sveta politike ili biznisa. Ideologija vladanja i moći je i ranije diktirala ukuse i narudžbe najbogatijih ljudi koji su time želeli da obezbede put u večnost, vršeći na taj način zapravo jednu od suštinskih muzejskih funkcija. U doba kada je Josip Broz Tito, predsednik Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije prvi i jedini put posetio Muzej savremene umetnosti (bio je gost na koga se jako dugo čekalo). U mimohodu pored stotine umetničkih dela na postavci, njegov lakonski i hladni gest upisivanja u knjigu utisaka, koja je napravljena specijalno uoči njegove posete, sveden je na zapis onoga što su tadašnji narodi i narodnosti SFRJ najviše obožavali – njegovo ime.

To je zapravo bilo simboličko pomirenje sa liberalnim strujama koje je zastupala aktuelna kulturna politika. O ovome je zanimljivo pisao istoričar umetnosti Milan Popadić, koji je ovaj Muzej označio kao simboličko ogledalo društva u kome je otvoren. Ovo pominjem samo zbog pretpostavke i pukog razmišljanja. Potom se prisetim i pitam da li je neko od naših glavara, predsednika ili premijerke, a sigurno je da jeste, posetio novootvoreni Muzej, i kada je to učinio, živo me zanima šta je u knjigu utisaka napisao? Da li u toj posveti možemo pronaći nešto više od potpisa ili je u pitanju poruka aktuelne politike koja se pomirila (kao i Tito ranije) sa dominantnom kulturnom politikom, ne samo našom?

Zagledani u petorostruku prirodu izložbe pod nazivom "Sekvence", postajemo svesni da je svet bez "muzejskog posredovanja" isuviše monoton i obezbojen, i da će svaki novi pokušaj obezbediti inovaciju i transparentnu ideju, udruženu sa mnoštvom pitanja koja, pre svih, služe preispitivačkom duhu savremenog trenutka.