Tomislav Peternek. Foto: Rajko Karišić

Povremeno podvlačenje crte, rezimiranje pređenog puta, sumiranje rezultata u svakome blagorodno preduzetom poslu - može samo još veću vajdu da donese. Jer svaki dugoročno projektovani zadatak, u dužoj jedinici trajanja morao je nailaziti na najrazličitije situacije od euforičnih, početno uspešnih, kriznih, zadovoljavajućih do potpuno rutinskog obavljanja poslova, sve dok se lepo zamišljena barka, uz odlične kormilare, sasvim ne osposobi da zaobilazi usputne hridi i svakovrsne opasnosti još. Na mukotrpnom putu tako, uz žuljevite dlanove, provere početnih nacrta, navigacije, sve uzbrdice i nizbrdice - stiču se i ona neohodna kibernetska znanja; osobito kada se poduhvat preduzima po prvi put. tada, svako bacanje pogleda unazad mami setu, a prelistavanje povesnice, letopisa, hronike ili kako god da se to pamćenje imenuje – širi grudi uz radovanje da se nešto lepo i značajno (zaista) i dogodilo. Tada, kako u kojoj tradiciji – razvijaju se barjaci, kače lente i venci slave, drže panađurske govorancije, a ponegde – tek se predstavlja sama suma sakupljenog iskustva, kako bi sve to nekome moglo kasnije da koristi. O takvom jednom primeru je ovde reč.

U zlim vremenima, na razmeđi dva milenijuma, kada je kultura postala tek balast koji su plavili informativa, istorijska dokumentaristika, isprazne razbibrige... sasvim se izmenio naš dotle pitomi i nekako romantično razuđeni vizuelni svet. Sve je tada namah posivelo, protutnjala su vratolomna društvena gibanja, rušili se poput rđavo sklepane zgradurine, sprat za spratom, prethodne zablude, manjkavi projekti, podmetnute floskule, što su se razbuktale u pomamna čudovišta; a onda su stigli ratovi, krv do kolena i zločini za koje smo verovali da se nikada više neće ponoviti; pa seobe, beznadežnost, apatija mnoštva i agresivnost zverolikih... a usledila je i NATO agresija, kada je pogođeno i samo srce ove kuće; i ko je u takvom miljeu i mogao ozbiljno da razmišlja o onom što kulturom nazivamo.

Za našu temu bitno je da se zna da je pod kraj poslednje decenije pozatvarana sva sila muzeja i galerija, a pre svih Narodni muzej i Muzej savremene umetnosti u Beogradu. Tako je (nadalje) dvadesetak generacija mladih izgubilo (gotovo) svaki kontakt sa korenim, s baštinom, vezu s tradicijom i precima, ali s njima trpele su i sve starije generacije, koje su imale potrebu svežavanja pamćenja. Zlo i naopako, a u takvoj oskudici mogućnosti prirodnog sticanja znanja, ovom nagrđenom zemljom vitlali su «mladi stručnjaci», učeći nas kako se grade muzeji i šta sve to u njima može da se radi; naravno i – kako, jer su oni smatrali da imaju posla sa dibidus autističnim, needukovanim i kretenoidnim stafom po profesionalnim ustanovama. Obećavanje velikih ulaganja s njihove strane, rekonstrukcija, modernizacija, građenja novih muzejskih zgrada i galerija ostala su tek – ludom radovanje. Gasile su se, jedna za drugom galerije, izdavačke kuće, dizajnerske i stare zanatske radionice, vredne institucije svih fela; a među njima, boga mi i – kafane nezobilazne, kultne ustanove u srbskoj istorijskoj i kulturnoj zbilji.

Pravilno razumevajući sopstvene zadatke pred milionskim gledalištem i misiju promotera (i čuvara) kulturnih vrednosti iz aktuelnog vremena, Televizija Beograd 2005. godine (6. oktobra, izložba Ace Tomaševića) promovisala je Galeriju u kojoj će se predstavljati savremeni umetnici, a vrednosti njihovih dela putem TV signala - odašiljati na sve strane sveta. Na taj način, kao retko gde postignuta je suma ispunjenja gde se "pred nosom", odnosno u sopstvenome prostoru odvijala, kao na traci delatnost dostojna idealno postavljenog, i ispunjenog zadatka. Odjednom, na dohvat ruke, bili su tu autori i dela, novinari, tehnika, postprodukcija, kapaciteti za emitovanje, dokumentaristički resursi... i otvarao se novi svet; i izgledalo da je (gotovo) sve moguće. U tim herojskim vremenima Galerija je sasvim opravdavala projektovanu misiju.

Na scenu je dakle stupila prava televizija, naslednik one herojske, iz 70-tih i 80-tih godina, kojoj se sem BBC-a teško mogao naći parnjak. Zahvaljujući predanom zalaganju kuće same, a osobito gospodinu Nikoli Mirkovu, direktoru Televizije Beograd i predsedniku Saveta za likovno stvaralaštvo, sjajnom poznavalocu, velikom poštovaocu i strasnom posleniku na kulturnoj nacionalnoj njivi otpočelo se s radom, uz duboku veru i bezgranični entuzijazam.

Na tom talasu, poneti potrebama, uspesima i priznanjima koja su stizala - poslenici Galeriju RTS proširuju 2014. godine u pokušaju da se nadomesti kulturna pustinja na srpskoj likovnoj sceni. Zahvaljujući svemu otpočela je saradnja s velikim muzejskim kućama, udruženjima, kolekcionarima i relevantnim stručnjacima, tako da je u prve dve decenije novog milenijuma ova galerija (zaista) postala umetnički svetionik gde su se, kao na traci smenjivali (i umetnici i dela) najrelevatnijih slikarskih pojava u umetnosti 20. veka, kako onih živih tako istorijskih ličnosti, počev od Nadežde Petrović, pa sve do Milana Tucovića. Osnovna namera osnivača bila je da se publici predstave značajni i po malo zaboravljeni umetnici, ali i savremenici koji su dosegli visoku reputaciju.

Pored slikarskih i grafičkih, predstavljana su i dela referentnih vajara, od Sretena Stojanovića, Petra Palavičinija, Rista Stijovića, Ota Loga pa do savremenih (Karavelić, Mojović, Vulanović, Savović Nes... a predstavljani su i grupni pregledi, različiti temati, nekad i iz arhitekture, mozaika, fotografije, dizajna, zanata... U materijalnoj oskudici, otusustvu prave kulturne komunikacije među zemljama, a pre svega iz potrebe da se čim više predstavi svoje, toliko odsutno na drugim mestima – bivala je i poneka izložba stranih autora, a osobito se pamti ona velikog slovenačkog slikara i grafičara Jožeta Cijuhe (2007 i internacionalnog umetnika Zorana Mušiča (2010). Gotovo stotinu izložbi za relativno kratko vreme od 14 godina predstavlja rezultat kojim bi se morale ponosite i velike profesionalne kuće, kojima je ovo osnovni posao.

Sa ove, koliko malene toliko i dragocene, istorijske discance Galeriju RTS i sam Javni servis Republike Srbije budući istoričari, istraživači i tumači moraće da posmatraju kao retkog čuvara, nacionalne i kulturne vatre, iz vremena kada je (gotovo) sve bilo prekriveno muklim i hladnim pepelom. A vrle poslenike, koji su sve besprekorno obavljali sve poslove kao (istinske) narodne heroje, koji su sačuvali dostojanstvo mnogim umetničkim disciplinama, ali i srpskoj umetničkoj
sceni u njenoj suštini.

Pored velikog uvažavanja publike i osobito stručnjaka, Galerija je prepoznata i od Kulturno prosvetne zajednice Srbije i 2014. godine dodeljen joj je Zlatni beočug, a pri dodeli Vukove nagrade RTSu (2018), svakako je i kulturno prosvetna misija Galerija imala veliku ulogu.

I iznova, u logičnim razmacima, trebalo bi praviti (ovakve) lake rezimee, da bi se ideja servisirala, montirale nove (aktuelne) aplikacije i sve emitovalo u što dalju budućnost. Takav jedan čin preseka, pregleda i posmatranja učinjen je ovom prikom u akciji Dobro došli kući, vašoj kući; svih kojima je do toga stalo.

Komplikovani televizijski jezik i svakovrsni iskazi počivaju pre svega na slikama, naravno pokretnima, ali i analogna fotografija, kao preteča, i aktuelna digitalna u njima imaju dragoceni i nezaobilazni značaj. Ovom prilikom fotografija je funkcionalizovana u dokumentarnom, ali kad nadgradi ovaj nivo i u – umetničkom smislu.

U ovoj donekle slavljeničkoj atmosferi, ali i retrospekciji radi utvrđivanja prethodnih stanja, nametnuo se jedan poslenik što je budnim okom svoje (foto) kamere beležio prilike, događaje, atmosfere na izložbama, promocijama, koncertima... u Galeriji Televizije Beograd i kasnije RTS-a. Ova dokumentarističko – umetnička izložba, umetničkog fotografa Rajka Karišića, s povodom, upućuje na verovanje da se još uvek čuvao red i da nije važno samo sada, već i ono što je bilo, i kako sačuvati i jedno i drugo. Umetnikovo svedočenje čini nam se tim dragocenije što imamo posla ne samo s faktografom, već i pravim umetnikom, jer među sedamdesetak predstavljenih formata uočili smo čak nekoliko remek dela ove discipline. Atmosfere, one Life tipa, izvanredni portreti, neponovljive predstave izložbi, umetnici i publika među delima, perfektni nerv da se dohvati suština ali i detalj koji govori "sto jezika"... samo su neke od vrlina ovog majstora fotografije koji nas je toliko razmazio da od njega drugo šta i neočekujemo sem – najolje.

Televizija dakle, na ovan način - nije zaboravila suštinu svog porekla, a vredni poslenik odužio joj se višestruko beležeći stanja i obezbeđujući klasično čuvanje informacija, za neki tamo dalji svet, koji je teško i zmisliti.

S razlogom predpostavljamo da će, poput današnjih ljudi ove kuće, i budući pravilno vrednovati i poslanstvo Galerije same ali si sva zbitija što se okolo nje talasaju. I tako u živoj interakciji medija, autora i konsumenata sklapa se vanredni kaleidoskop kome najlepši odjeci putuju beskrajem (i Prostora i Vremena), putem aktuelne , svakodnevne RTS, umetničko-dokumentarnih zapisa i formata, ali i Digitalnog programa… i čijem poslanstvu i lepoti ne sme biti konca.

Dušan Milovanović