NOVI SAD. Centralna galerija Šok zadruge predstavlja od 4. do 19. oktobra 2019. izložbu Tarko Janoša (1980, Novi Sad). Diplomirao je na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, na odseku za grafiku, kod prof. Milana Stanojeva. Deo otvaranja je i muzički performans koji kombinuje elektronsku muziku (Suuba) i udaraljke (Tarko), kao i živa skulptura (Kristian Al Droubi) koja će svojim performativnim nastupom, prevaljujući put od objekta do subjekta umetnosti, "oživeti" izložbu.
Izložba Tarko Janoša već svojim naslovom "Slike i neke nove priče" nagoveštava da su na ovoj izložbi, osim očekivanih, predstavljeni i radovi koji izlaze iz okvira dosadašnjeg autorovog opusa. Štaviše, da će oni biti, barem u kontekstu ovog događaja, pretežniji i važniji.
Tarko Janoša poznajemo kao posvećenog slikara usijanog kolorita i prepoznatljivog i likovnog rukopisa iza kojeg stoje već brojne samostalne i grupne izložbe. Ipak, on se odlučio da za ovu priliku priredi nešto sasvim drugo. Budući da je Šok zadruga kao naslednica Šok galerije nasledila i njene poetičke prerogative, pre svega otvorenost za nove, eksperimentalne i provokativne umetničke prakse, odluka autora da upravo ovaj prostor iskoristi za eksperiment, koji će biti, ako ne prekretnica, ono u svakom slučaju jedan iskorak iz njegovog dosadašnjeg rada, svakako je ne samo u skladu sa duhom prostora u kojem izlaže, nego jača i potvrđuje to njegovo izvorno opredeljenje.
Tarko Janoš "Umetnik je odsutan"
S druge strane, sam autor je, kada se radi o naslovu izložbe, dosta oprezan u konkretnijem određivanju onoga što namerava da izloži, osim da je to nešto novo u njegovom dosadašnjem radu. Možda je to stoga što su "nove priče" na samom početku, takoreći in statu nascendi i prerano je određivati ili ograničavati njihov budući put. Ili stoga što autor, veran svom stavu da tematski naziv nameće i recepciju umetničkog dela, ne želi da preciznijim naslovljavanjem ograniči njihovo čitanje i "propiše" umetnički doživljaj koji bi trebalo da im sleduje.
Ipak, ono što je odmah uočljivo, jeste izlazak iz dvodimenzionalnosti slike i osvajanje treće dimenzije, zauzimanje prostora. Centralni deo izložbe čine asamblaži kroz koje autor povezuje ili još pre neočekivano ujedinjuje stvari koje obično ne viđamo zajedno: fragmente (malo)građanskih rutina, postavljen sto ili heklani milje sa krvavim ljudskim srcem u istom tanjiru ili ženskim dojkama pretvorenim u šolju. Nešto što remeti mogući sklad. Subvertira ga. Nazivi su jednostavni, nema metaforizacije, samo ono što vidimo. Na sličan način naslovljena je slika i probodena nožem ali njen naziv "Samoubistvo slike" dopušta i dodatne konotacije. Ona kao da još čuva vezu sa slikarstvom, barem načinom svoje prezentacije, jer okačena je na zid. Ali istovremeno, već izlazi iz okvira same slike i nož zalazi u prostor ili iz prostora ulazi u sliku, ubija je. Stoga bi se mogla pročitati i kao simbolički programski koncept koji stoji iza ove izložbe.
Tarko Janoš "Srce moje"
Svojevremeno su romantičari, posebno Rihard Vagner, u svom stvaranju težili sintezi različitih umetnosti i stvaranju jedinstvenog umetničkog dela, Gesamtkunstwerk, koje će ih sve ujediniti u sebi i tek kao takvo proizvesti potpuni umetnički doživljaj. U svom umetničkom statementu, nekim drugim povodom, Tarko Janoš pomalo poetski piše: "Šta stoji iza svega onoga što ne znamo. Zvuk slike, boja muzike, odrazi pokreta i pogleda koji se stapaju u jedno." Kao da i on, pomalo na tragu romantičarske paradigme povezuje različite umetničke discipline, različite medije i formate umetničkog delovanja tragajući za tim jedinstvenim doživljajem.
Silvia Dražić