Estetsku validnost jednog umetničkog dela određuju višestruke perspektive, najpre perspektiva njegovog kreatora, a potom multiperspektivnost publike, kroz prostor i vreme. Ostvareno umetničko delo ujedno je i interpretacija i namera i likovni izraz autora, jer i u perspektivi drugog, delo dobija nove vrednosti. Umetničko delo je u konstantnom kretanju, dozvoljavajući sebi višestruka značenja. Ovako jedno delo uvek je otvoren proces, bez konačnosti.

Autor predaje svoje delo publici, koja potom, preuzima rad na njemu, tumači i iščitava ga iz svojih višestrukih perspektiva, dajući mu nova, različita značenja. Umetničko delo rezulat je komunikacije između umetnika, dela i publike.

Potreba da se prenese poruka, misao, ideja, u vidu pećinskih hronika ili grafita kroz istoriju umetnosti svedoči o postojanju vizuelnih konvencija, znakova i simbola, koje posmatrač prima i tumači. Reč je o recipročnom odnosu, i umetničko delo i njegov konzument ovakvim procesom nepovratno se menjaju. Isčitavanje umetničkog dela ne zavisi samo od izražajnih mogućnosti umetnika i njegovog likovnog izraza, već i od primaoca, njegovog stepena obaveštenosti ili usvojenih kulturoloških standarda.

Crtež, istorijski sigurno najrasprostranjeniji vid neverbalne komunikacije, bio je sredstvo prenošenja iskustava, observacija, senzacija, volje i stava. Kako bi komunicirali sa najširim auditorijumom, kreatori umetnosti pratili su poznatu umetničku praksu, mimezis - simbol, preobražavajući čitljive konvencije u univezalne poruke. Ova praksa, od praumetnosti do savremenih komunikacijskih tabli – sledi isti šablon - zidna površina prekrivena porukama namenjenim najširoj publici, prevashodno sugeriše bitnost konvencija u obraćanju publici.

Tumačenje sadržaja poruke industrijskog proizvoda ili umetničkog dela ostavljeno je potrošaču kao krajnjem konzumentu, a umetnički izraz postaje deo masovne merkantilne kulture.