Galerija / Atelje "Čardak", Sremski Karlovci. Jun 2007.Poseban sadržaj dela jeste njihova senzibilnost. Iako je blago prikrivena kloniranim portretnim formama otkriva se kroz široke i otvorene poglede zagledane ili u daljinu ili kroz posmatrača. Lična emotivna priča samog autora slikama udahnjuje onu suštinsku snagu koja svako delo ne samo što izdiže iznad dekorativnog već nam i omogućuje da pronađemo onu tako potrebnu nit jedinstvenosti Jelene Gužvice.
Svakako ne neverovatan ali zanimljiv sukob u jednom periodu postmodernog posmatranja sveta bio je odnos između figuralnog i apstraktnog. Koliko je to bio snažan sukob dve ortodoksne strane ne treba posebno opisivati. Skoro da je dolazilo do potpunog negiranja prava na postojanje bilo jednih ili drugih. Lično verujem da je Pablo Pikaso imao najviše koristi od svega. Njegovo hodanje na ivici između ta dva koncepta (ne pravca ili stila) koliko je bilo maestralno toliko je bilo i školski primer.
Neki tekstovi tada uglednih likovnih kritičara danas bi delovali čak i zabavno da ne zvuče skoro kao da su izveštaji sa bojišta... I, da li je, posle sveg proteklog vremena, sve to gotovo? Da li taj konceptni sukob koji je dovodio do ukupne i otvorene netrpeljivosti postoji i danas? Odgovor je da postoji. Ne više tako žestok kao pre tridesetak godina, ali je tu.
Posmatrati autora mlađe generacije kao što je Jelena Gužvica i pronalaziti u njemu, odnosno njegovom delu, onu čuvenu nit jedinstvenosti za kojom, na ovaj ili onaj način, svi tragamo nije ni lako ni jednostavno. Ponekad ni iskusnom poznavaocu. Bez obzira koliko nam je, individualno, poznata ukupna istorija umetnosti, svakako sa velikim i snažnim uticajem moderne i protutnjalom postmodernom, sigurno je da svako nešto oseti kada se nađe pred kvalitetnim. Posebno je zanimljiva situacija kada smo u prilici da vidimo dela koja u dobroj meri sadrže veliku količinu informacija o prethodno opisanom sukobu ali ovoga puta u opciji međusobne nadopune i pomirenja.
Uticaj moderne, u najvećoj meri fovista Matisa, Derena, Vlamenka kao i drugih nosilaca tog veličanstvenog procesa iskazivanja prava da se bude drugačiji, a pre svega prava da se odgovori zahtevima vremena, sasvim je očigledan. I dobro primenjen. Igra bojom u unificiranom i umnoženom prostoru koji iskustveno poznajemo kao portret, vrlo je slobodna i potpuno apstraktna. Samo formiranje unificirane i klasične likovne i psihološke površine (portreta) razumljiv je i izvanredan potez autora. Ne samo u nameri da pomiri dva, prethodno opisana, zavađena likovna sveta već da poput pomenutog pristupa razrešavanja ozbiljnog problema iskoristi poznato i prihvatljivo (u ovom slučaju portret) da bi unutar toga potpuno otvoreno predstavila svu slobodu igre bojom odnosno apstraktno.
Ono što predstavlja poseban sadržaj dela koja su nam ponuđena na uvid jeste njihova senzibilnost. Iako je blago prikrivena kloniranim portretnim formama otkriva se kroz široke i otvorene poglede zagledane ili u daljinu ili kroz bilo kog posmatrača. Prisutna lična emotivna priča samog autora slikama udahnjuje onu suštinsku snagu koja svako delo ne samo što izdiže iznad dekorativnog već nam i omogućuje da pronađemo onu tako potrebnu nit jedinstvenosti Jelene Gužvice.
Luka Salapura
Jelena Gužvica (1975, Novi Sad). Završila Fakultet primenjenih umetnosti i dizajna , odsek zidno slikarstvo 1999. godine u klasi profesora Vladimira Todorovića. Učestvovala na više kolektivnih i samostalnih izložbi u Beogradu, Temišvaru, Novom Sadu, Zrenjaninu, Subotici, Sremskim Karlovcima i bila učesnik na kolonijama u Novom Sadu, Čortanovcima, Sramskim Karlovcima, Mojkovcu... Živi i radi u Sremskim Karlovcima.
Luka Salapura
Jelena Gužvica (1975, Novi Sad). Završila Fakultet primenjenih umetnosti i dizajna , odsek zidno slikarstvo 1999. godine u klasi profesora Vladimira Todorovića. Učestvovala na više kolektivnih i samostalnih izložbi u Beogradu, Temišvaru, Novom Sadu, Zrenjaninu, Subotici, Sremskim Karlovcima i bila učesnik na kolonijama u Novom Sadu, Čortanovcima, Sramskim Karlovcima, Mojkovcu... Živi i radi u Sremskim Karlovcima.