Uočljiv iz svakog ugla, jedan od parametara idealne lepote koji neprekidno raste, nos Nađe Kračunović postaje kulturna atrakcija koja putuje po zemlji, pa je iz Beograda došao do Novog Sada.

Svakodnevnim suočavanjem sa njim u ranim jutarnjim časovima kada svoj odraz vidimo kroz krmeljave oči, autorku navodi da kroz skulpturalni proces svoj nos multiplicira u dijametralno različitim materijalima, gipsu i šećeru. Jedan jestiv a drugi ne, kao da navode na Nađin stav ka svom kompleksu, promenljivo raspoloženje koje nam je dobro poznato. Jednog dana on nam je nosioc samopouzdanja, ponosimo se njime, razlikujemo se od ostalih zahvaljujući njemu, a drugi dan smo toliko kivni da bi ga najpre pojeli.

E upravo taj dualitet Nađa uspeva da prikaže upotrebom jednostavnog vajarskog postupka-odlivka sopstvenog nosa. Međutim, kontinuitet njenog suočavanja dobija novu dimenziju kada svoje noseve počinje da prodaje u institucionalnim i vaninstitucionalnim prostorima, čime kreira neočekivani performativni rad kojim ona nameće svoju ličnu nesigurnost i nju dodatno hibridizuje. Bez obzira na našu (ne)zainteresovanost, njen rad možemo zateći na putu do naše kuće ili u galeriji, gde nas u oba slučaja navodi nesvakidašnji natpis "Kompleks na prodaju". Okupatorski stav koji autorka zauzima definitivno dovodi do rezultata kada inteligentnim svođenjem svog nosa na atraktivnu lizalicu, nama na nos nabija vrednosne sisteme koje društvo konsturiše, a koje često olako prihvatamo.

Kako za nas izgleda idealan nos? Ko definiše takvu sliku o njemu? Imamo li oprosta za druge kada je naš kompleks meta gađanja? Pitanja su koja nama Nađin rad nameće, a koja ona sigurno sebi postavlja. Čini se pak kao da naši odgovori autorku ne zanimaju. Jednostavnim postuptupkom a sistematičnim primenama, ona svoj kompleks hrabro nosi, a da li će sladokusci njen nos strasno pojesti, ili će se nekima otopiti na sobnoj temperaturi, koga briga?

Nemanja Milenković