Galerija Vojvođanske banke, Novi Sad. Mart 2006.Sada sve izgleda lako: u šahu jasnije nego bilo gde (osim možda u umetnosti) vlada zakon jačega, dominira poetika žrtve, kao i kosmički humor rokade, kada se najednom, kao u božanskoj komediji zabune, svet okreće naglavce, pa kraljević postaje prosjak, a nikogović slabašni kralj...
Autori: Dragoljub Adžić, Aleksandar Adžić, Igor Vlaisavljević, Danilo Vuksanović, Pavle Jovanović, Bojan Kiridžić, Goran Knežević, Damir Malešev, Dejana Deša Marišan, Slobodan Bata Nedeljković, Bojan Novaković, Ankoca Oprešnik, Živa Stanojević, Goran Strugar, Jelena Trpković, Vladislav Šešlija.
Sasvim je izlišno zaklanjati se iza gromkih silueta Aljehina ili Kapablanke dok upoređujemo šah sa umetnošću. Odavno je šahovska igra pogodna figura za merenje mnogih suštinskih stvari: ovaj mali a beskrajan, stilizovani rat dušu je dao da razjasni funkcionisanje jezičkih i društvenih sistema (Sosir), samu ljubav i njen ljupki besmisao (Niče), konačno, čitav ljudski život (Servantes).
Ipak, šah i umetnost nekako se najbogatije rimuju. Evo, odavde ih vidim kao dve stroge, nametnute forme, u kojima je čovek, međutim, najčešće i jedino slobodan.
Stara je istina da je kvariigra onaj koji dovodi u pitanje principe igre, koji se, dakle, ne prepušta preciznom dikatatu snova. (Pod uslovom da se slažemo da su umetnost i šah dve melanholične, metafizičke igračke).
Sada sve izgleda lako: u šahu jasnije nego bilo gde (osim možda u umetnosti) vlada zakon jačega, dominira poetika žrtve, kao i kosmički humor rokade, kada se najednom, kao u božanskoj komediji zabune, svet okreće naglavce, pa kraljević postaje prosjak, a nikogović slabašni kralj...
Samo, da li je šah baš do kraja oponašanje stvarnosti, imitacija životnog boja, ili je, najpre, direktan prenos košmara, gubljenje duše u etapama? Krunska poza smrti ili života?
Uostalom, šahovska tabla jeste slikarija sama po sebi - dvodimenzionalni prikaz stepenica koje vode u podzemlje ili na nebo, sideralni plesni podijum po kojem huje neuhvatljive, tektonske improvizacije. Veze između šaha i likovne umetnosti još su znakovitije, ako odemo i dublje od očiglednosti, od mimetičkog predstavljanja šahovske igre i zamišljenih igrača, kada šah sam izrasta u predstavu (a ne biva više samo šara zgodna za oko ili amblem), u potragu za suštastvenim vezama, u slavu tajanstvenih šahovskih kvadrata, od Mondrijana do Vazarelija, i dalje još, do Marsela Dišana, mislioca čija gusta senka pada na pusto crno-belo polje.
Jer, i šah i umetnost su pokušaji da se destabilizuje pojavni svet, da se stvarnost izbaci iz ravnoteže, da se poremeti ustaljeni red, ravna crta, monotoni zvuk smrti. Kuda to polazimo, u kakav neizvesni pohod, sa kakvim nečujnim borbenim krikom - sa čistog, raspetog platna, s praznog papira kog belina brani, s proste dvobojne table - od nule, od samog početka, koji svakome, u luckastoj uravnilovki, u parodičnoj jednakosti, daje istu startnu mogućnost?
Sve u svemu, dati šah protivniku znači dovesti ga u stanje paralize, na rub živog peska. Začarati ga.
Da li onda matirati znači isto što i završiti suparnikov portret, uzeti njegov lik ili dušu, identifikovati se, u tragičnoj viziji, sa onima koje smo porazili? Ko će od te dvojice, crnog i belog, umetnika i njegovog modela (koji naizmenično menjaju svoje uloge) doći do svoga lica, kroz meandre citata, istraživačkih, pogrešnih ili ponovljenih poteza? Ko će tu videti lice Boga?
I čije se srce u šahu osvaja? Ko čuči u središtu crno-belog lavirinta? Kakva čudovišta na kraju jedemo ili bivamo od njih pojedeni? Da li neprestano igramo sami sa sobom, levom i desnom rukom, muškom i ženskom stranom? Ko je, u stvari, na tom tajanstvenom autoportretu?
Laslo Blašković