Kada bih definisala poetiku rada Dušana Marina kao kič, na početku bih postavila sebe u lošu poziciju, u poziciju nekog ko sebe smatra intelektualnom elitom i ima pravo da definiše šta je kič i ljudima odredi šta bi trebalo da rade/gledaju kako bi se kulturno uzdigli... Hm, mislim da je to pogrešno i verujem da se to naziva intelektualnim fašizmom. Ja, na primer, volim da čitam Žižeka i gledam Kurosavu, ali i da slušam Cecu i Senidu, meni su to veoma bliske stvari, nekom drugom nisu i to je njegov izbor.

Dušan Marino voli da slika polugole muškarce u akcijama koje se mogu nazvati pokazivanje/dokazivanje muškosti, naglašavajući fizikalnost svojih subjekata, ukazujući na maskulinitet gotovo karikaturalno. Meni je to super, čak mislim da mi to fali u umetnosti (ne govorim ovo sa stanovišta rodnih studija/teorija, a možda pomalo i govorim) – da muškarac slika muškarce gde ukazuje na bitne identitetske karakteristike (pozitivne i negativne) savremenog muškarca. Suštinski, koncepti polova jesu posledica kolektiva, odnosno društvenih konstrukcija, ali način na koji muškarac ili žena žive koncept svog pola jeste individualan. Danas postoji više opcija da se ostvaruje ova ili ona individualna predstava muškosti odnosno ženskosti, što pol danas donekle čini originalnijim. Takođe, kroz sadašnju ikonografiju teško je razaznati da li je u pitanju stil života ili naprosto pomodarstvo, da li je neko zaista mačo ili fura takav stil, estetiku.

Ali ovde nikako nije u pitanju priča o krizi muškosti, koja se iznova i iznova spominje kao da je za muškost ikada postojao normativ. Muškost (uostalom, kao i ženskost) nije "zakovana", ona se kontinuirano menja, njene prakse variraju. Dakle, izbori.

Čini mi se da Marino uočava duhovite i bizarne, iritantne i podrugljive šupljine poretka stvari u kojem savremena muškost još traži svoje pravo mesto. On lucidno i duhovito demontira (i montira) nedomišljenost i pomodarstvo tako postavljenog mačo sveta.

Katarina Kostandinović