BEOGRAD. Galerija Studentskog kulturnog centra predstavlja od 3. do 17. februara 2020. skulpture Miloša Šarića (1991). Osnovne akademske studije vajarstva završio je na Fakultetu umetnosti u Prištini - Zvečanu. Master akademske studije Primenjenog vajarstva završio je na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu, a na istom Fakultetu je i doktorirao na studijskom programu Primenjene umetnosti i dizajn.
Izložbu "Svi moji preci" čine skulpture iz istoimene serije koje su realizovane tokom proteklih šest meseci, dok je u njih implementirano više od dvesta elemenata, sakupljanih šest godina. Skulpture su stvarane spajanjem metalnih predmeta, motika, koje služe kao osnovni elementi za građenje konačnog dela. Ovo oruđe koristilo se za obradu zemlje, a sada nas u galerijskom prostoru povezuje sa prošlošću, sa ljudima koji su ga koristili i živeli od fizičkog posla. U radu korišćene motike, prepoznate su kao odbačeni upotrebni predmeti kojima se može dati novi život jer su i jak motiv iz svakodnevice - dovoljno jak da nas vrati u prošlost i podseti na protok vremena i promenu načina rada, životnih vrednosti i uslova opstanka.
Izložba je zato i koncipirana tako da odbacuje sve suvišno - tema, jezik i simbolika materijala čine se dovoljno jasnim. Skulpture su stoga izložene bez postamenata - oruđa na podu simbolično su vraćena na zemlju kojoj pripadaju, a imaju ulogu da i posmatrača donekle "spuste na zemlju", vrate u savremenost i upute na jedan novi pogled na realnost današnjeg čoveka. Mukotrpni fizički rad - obrada zemljišta, koji je uglavnom bio vezan za prirodu, izdržavanje porodice, a obojen i raznim običajima koji su ujedno i čuvali porodicu, pa i širu zajednicu na okupu, danas se ne bi mogao predstaviti oruđem pomenute vrste, odnosno bilo bi teško ovaj model življenja koji je proizišao iz jednog sistema vrednosti prepoznati danas ili mu naći vrednosni pandan.
U želji da se preispita savremenost i ukaže na ustaljeni sistem navika i merila današnjeg potrošačkog društva motike inkorporirane u skulptorske kompozicije postaju antropomorfne. Njihovom repeticijom se konstituiše i zaokružuje veza između njihove nekadašnje i današnje funkcije, kreira "novi" život i stvara "novi simbolizam" kojim se sprovode umetnikove ideje. Elementi se nadovezuju, poput karike, uspostavljajući odnos preci - današnji čovek - potomci.
Dijaloški odnos koji je uspostavljen prevazilazi granicu vizuelnog i transponuje se u pojedinca - posetioca, budući da su teme o kojima izložba govori univerzalne. "Svi moji preci" jesu svi naši preci.