BEOGRAD. Ako je bar delimično tačna pretpostavka da pojmovi raj i pakao označavaju one dijametralno suprotne situacije u životu, a zatim i pre svega način odlaska sa ovog sveta, a ne posthumni status čoveka, onda je moj prijatelj i veliki umetnik, Bora Vitorac bio veoma grešan. U kratkom inventaru njegovih greha navešću samo one osnovne: opsesivno je slušao je džez u vreme kada su šansone počele da lakiraju socijalističku stvarnost; utemeljivao je, naravno sa svojim saborcem i partnerom u grupi DEI LEČI Draganom Pavlovom, veselo-cinični pseudo foto-dokumentarizam i šegačio se u vreme kada je ozbiljnost bila perspektivni imperativ postavljen pred mlade ljude; slikao je muljem umesto uljem te pesnički zapišavao vetar... Bio je grešan kao što su grešni i svi oni koji iskorače iz kolotečine programiranog im života ne pristajući na rigidna društvena pravila koja ne prihvataju drugačije prakse, ponašanja, mišljenja, talente...
O umetničkoj aktivnosti Bore Vitorca i grupe DEI LEČI ne bi se znalo da nije bilo prijatelja, takođe umetnika, koji su se angažovali da tek otkriveni arhivski materijal ugleda galerijsku svetlost. Vujica Rešin Tucić, Slobodan Tišma, Zoran Pantelić i Živko Grozdanić uložili su ogroman napor da pokrenu sistem dubljeg istraživanja istorijskih hijatusa a zatim i dodatni napor da se javnost upozna sa umetničkim aktivnostima ove grupe (1957-1965) koja se dešavaju u vremenu pokušaja obnove modernizma nakon kratkotrajne vladavine socijalističkog realizma čiji je komandovani diskurs nastavio da razara samu suštinu sistema umetnosti.
Inicijalni performans, kako je Vujica Rešin Tucić definisao te aktivnosti, pojavljuje se kao treća opcija, kao treća linija razvoja istorije umetnosti koja će upravo zbog specifičnih jezičkih osobina ostati u dubokoj senci zaklonjena dominacijom akademske elite i njenih estetskih matrica, te odsustvom interesa za granične pojave u umetnosti i generalno avangardu.
Nakon promotivne izložbe u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine sledi intenzivirano predstavljanje Grupe DEI LEČI i turneja po gradovima Srbije i Crne Gore, čiji, za domaću javnost iznenađujući finale, predstavlja objavljivanje portfolia radova ove grupe u prestižnom američkom časopisu ART IN AMERICA. A zatim, kao neposredna posledica ove objave, a uz svesrdno zalaganje samog Bore Vitorca MOMA muzej iz Njujorka uvrstio je Borine i Draganove radove u svoju bogatu zbirku.
2015 godine, u izdanju autora i Muzeja savremene umetnosti Vojvodine, a pod nazivom "DEI LEČI - radovi 1957-1965" objavljena je monografija u kojoj su sakupljeni gotovo svi radovi umetnika, tekstovi autora koji su učestvovali u otkriću, razgovori sa autorima, tekstovi istoričara umetnosti i hronologija događanja.
Na osnovu toga može se zaključiti da je jedan od glavnih doprinosa Bore Vitorca i grupe DEI LEČI istoriji savremene umetnosti, osim vitalnog aktivizma i proto performativnog ludizma, oslobađanje iznenađujućih kapaciteta fotografije koja se upravo zbog ovakvog pristupa pojavljuje kao novi i najperspektivniji medij savremene umetnosti.
Taj mirni i tihi umetnik, Bora Vitorac, čitavog svog života se borio za slobodu i nove neistražene forme stvaranja ne hajući da li će onaj ključar gore moći da razlikuje grehe umetnosti i savremenog života od biblijskog stereotipa o dobru i zlu. Treba mu zavideti na hrabrosti.
Neka mu je slava i hvala.
Slavko Timotijević
(Objavljeno 22. marta 2020. Politika. Kuturni dodatak)