Nikola Milekić je pripadnik mlade generacije koji u galeriji ULUS priređuje svoju drugu samostalnu izložbu. U središtu njegovog umetničkog interesovanja su, kako umetnik ističe fragmenti vremena, a materijalizacija ovog fenomena iskazana je u slikama naglašenog ekspresivnog naboja. Simbolični nazivi, taktilna nervatura i koncepcijska kompaktnost, su neke od odrednica slikarskog opusa Nikole Milekića.

U svojim džepovima čovek čuva parčiće vremena koje je prošlo, u obliku uspomena i sećanja. Sećanje jeste jedini način da nam se vreme kao pojam otkrije. Vreme ne možemo posmatrati i percipirati direktno već samo uz pomoć posrednika. Sećanja su upravo sredstvo pomoću kojeg postajemo svesni te nevidljve dimenzije u koju smo uronjeni. Kada zagrabimo sa gomile i parčiće stavimo u sito, sitnice, banalnosti beznačajni komadići se raspu, ostaju nam samo oni kapitalni komadi. Te komade sam skupljao i tek sa njihovim uobličenjem u slike, postao sam svestan njihovog prisustva i značaja.

Parčići sećanja su otrgnuti od vremena, i pretvoreni u nešto što nema trajanje a tu je zauvek. Iz nečeg što stalno teče i prolazi –  od vremena – mi uzimamo ili se sami nameću, ti najdragoceniji komadi. Sećanje jeste komad vremena, jedan njegov fragment. Oni su upakovani u obliku uspomena koje imamo uz sebe. Ipak, iako je prositeklo iz nečeg što teče i ima kontinuitet, ono se od same prirode vremena razlikuje, statično je. Kao kada bismo zagrabili šakom u reku koja protiče.

U našem dlanu, videćemo malo od vode koja se sliva svojim putem, ali ona više nije reka, samo je barica. Ona čini jedan tren, onaj koji je postojao, baš onda kada smo mi uronili ruku i samo tad. Ta šaka vode je, na prvi pogled jedno u mnoštvu, a s druge - dragulj. Ona je beleška o trenu koji je prošao i koji se nikad neće vratiti. Svako uranjanje u reku je novo iskustvo. Mi tu baricu možemo da gledamo, ispitujemo i učimo, i to o reci koja sve vreme teče. To parčence je uvid i u beskraj čitave reke i u raskoš barice u našem dlanu.

Nikola Milekić