Transfer dr Monike Miler (1970, Rozenhajm, Nemačka) može da se pogleda od 22. juna do 3. jula 2020. u Malom likovnom salonu Kulturnog centra Novog Sada. Osnovnu školu završila je u Zrenjaninu, a srednju školu za dizan u Novom Sadu. Master studije iz umetničkog obrazovanja stekla je na Univerzitetu u Augsburgu, sa osnovnim predmetima istorije umetnosti i psihologije, a doktorirala je na Univerzitetu u Augsburgu.
Foto-transfer je tehnika koja mi omogućava prenošenje slika i njihovog značenja u nove oblike. Kroz proces štampanja i kontakta prevazilazim medijske, prostorne i vremenske dimenzije. Transfer takođe predstavlja i moje stalno prelaženje iz jedne kulture u drugu, iz jednog jezika u drugi, između Vojvodine i Nemačke.
Lepa stvar kod prenosa slike je to što se na ovaj način samo boja prenosi sa izvora informacije na novi nosač slike. U tome se postupak bitno razlikuje od tehnike kolažiranja, u kojoj se slika i pozadina izrezuju i ponovo lepe. Budući da se na novu površinu prenose samo boje, one se mogu u slojevima nanositi jedna na drugu, a da se volumen uopšte ne poveća.
Foto-transferi se ne mogu jasno dodeliti jednom likovnom području. Iako se fotografije koriste kao predlošci, prenosi slike nisu ni fotografije, ni otisci, niti slike. Oni su pomalo od svega, a mogu se naći i izvan tradicionalnih oblika. Njihovo određenje postaje jasnije ako transferi slike služe kao osnova za dalji umetnički rad, za kolaže ili slike rađene kombinovanom tehnikom. U svakom slučaju, ovaj proces nudi prostor za razigrano, eksperimentalno ispitivanje tehnika prenosa slike.
Dve knjige, "Žena muža mazi" i "Die echte Lieb ist wie der Wein…" ("Prava ljubav je kao vino…"), nastale su tehnikom prenošenja slike putem akrilne boje. Ručno izvezene takozvane "kuvarice" predstavljaju centralni motiv dela: tekstilne ručne radove pronalazila sam na pijacama u Srbiji i Nemačkoj, ili bi mi ih moji prijatelji i rođaci ciljano tražili i donosili na poklon.
Fragmente tekstilnog ručnog rada prenela sam u digitalnom obliku u dve knjige: srpsku i nemačku. U drugom koraku sam vezla na stranice knjige reči: linija, konac, igla i transfer. I ovaj konac za vez ima svoju sopstvenu istoriju transfera: u sedamdesetim i osamdesetim godinama prošlog veka, Vilerovi konci su uvoženi iz Nemačke u Srbiju, da bi ih tada moja majka koristila za izradu goblena, a ja sam sada donela nazad u Nemačku njene nepotrošene konce i njima vezla svoj knjižni projekat.
Pri vezenju reči stvorene su tipične desna i leva strana veza. Rezultat toga je stvaranje novog i nezavisnog sloja slike između stranica sa slikama na stražnjoj strani veza. Gotove knjige sam ponovno digitalizovala, a slike prenela na platna i podelila u dve grupe radova. Tekstilna dela su nekoliko puta menjala svoje materijalne, prostorne i vremenske dimenzije. Tekstilni materijali postali su medijske slike, koje su opet proširene realnim tekstilom kako bi se konačno ponovo vratile u tekstilnu dimenziju.
Dr Monika Miler