TERRA, Pogon II, Kikinda. Jul 2007.Ovogodišnji učesnici: Masanao Honda (Japan), Brandusescu Delia (Rumunija), Tanya Preminger (Izrael), Kolja Milunović (Srbija) i Marko Ladjušić (Srbija). O Internacionalnom Simpozijumu skulpture TERRA Artmagazin je doneo mnogo kritka, reportaža i fotografija. Pisano je o skulpturama, vajarima, ljudima i događajima. Ovoga puta ekskluzivno vam donosimo, pored uobičajenog, i streaming video nastajanja skulpture monumentalnog formata u glilni...
 Kolja Milunović (Srbija) |  Masanao Honda (Japan) |
 Detalj iz radionice |  Kvalitet TERRE, stručna pomoć visokog nivoa |
 Marko Lađušić (Srbija) |  Detalj iz radionice |
 Stari park skulptura |  Novi park skulptura |
 Novi park skulptura (detalj) |
O Internacionalnom Simpozijumu skulpture TERRA u Kikindi, tokom više od deset godina, napisao sam priličan broj tekstova kao likovni kritičar. Pisao sam o skulpturama, vajarima, ljudima, događajima... Pisao sam kako hladne analitičke i oštre kritičke tekstove tako i publicističke i novinarske reportaže i intervjue. Jednom rečju, skoro sve oblike tekstualnog izražavanja u oblasti tumačenja i plasmana priče o likovnoj umetnosti. Neki od tih tekstova su bili vrlo uspešni (ako to posmatra direktor TERRE), neki su bili još uspešniji (ako to posmatra likovna kritika) da objasne fenomen onoga što danas zovemo jednostavno TERRA. Bez objašnjavanja šta to jeste ili nije. Ne znam kako će zvučati ali oni manje uspešni tekstovi nisu me posebno pogađali. Zašto? Vrlo prosto. Internacionalni simpozijum skulputre TERRA je odavno postao samo i dovoljno TERRA.
Ipak, i pored sveg razumevanja i poštovanja jednog velikog i uspešnog sistema, kroz vreme mi je bilo sve teže da napišem zaista kvalitetan, autentičan tekst o TERRI. To mi je bilo važno ne samo zbog TERRE već i lično. Simpozijum je, tokom ovih dvadeset i šest godina, postao ne samo izvanredan već začuđujuće istrajnog kvaliteta. Umetnici, ljudi i dela još više. Za sve nas, koji taj neuobičajen i nesvakidašnji događaj posmatramo sa strane, kao gosti, skoro da je nestvarno savršen za prilike u kulturi i umetnosti u Srbiji u 21. veku.
Posle više godina tražio sam ne jedan način da stvorim reportažu dostojnu boravka u prostoru koji mnogi prepoznaju tek kao "Park skulptura", "Radionicu", "Okruženje" ili samo i dovoljno kao "Stari pogon dva". Pisao sam o izvanzemaljskom sviranju na lomljenoj terakoti grka Jorgosa Kaltsidisa, o neverovatnoj transformaciji legendarne pisaće mašine Borislava Šuputa iz drveta u terakotu, o Maksanovim bolničkim krevetima i njegovom angažmanu sa italijanskim pank grupama kojima, kao vajar, kreira scenu, o Marselu Diazu Garsiji i njegovoj izjavi da "gospodin Kojić zaista neverovatno hrabro stoji iza ovog projekta", o izvanrednim i kompetentnim pomoćnicima od kojih su neki postali priznati vajari, o događajima koji, za običnog posmatrača, nisu direktno vezani za stvaranje ali bez kojih nema stvaranja... Pisao sam o svemu što na jedan drugačiji način može da približi publici ono što prosto zovemo TERRA.
Jedne godine mi je pružena prilika da impresije podelim sa umetnikom drugog "kova" - fotografom. Bio je to Vladimir Červenka. Praška škola, kako u Srbiji volimo to da kažemo. Tada nije bilo digitalnih foto aparata. Ako ih je i bilo bili su besmisleno skupi za nikakav kvalitet fotografije. Svakako da nisam fotograf ali sam od Vladimira Červenke saznao da su crno-beli filmovi marke "Ilford", inače vrhunski, već bili retki za nabavku u Novom Sadu i preterano skupi. Ne znam koliko ih je kupio specijalno za tu prliku. Za odlazak na TERRU. Znam da je potrošio sve što je poneo od crno-belih filmova marke "Ilford". Ostalo mu je samo da slika sa kolor negativima, a kasnije, kada je i to potrošio, sa kolor slajdovima. Kupio je još filmova u Kikindi. Kvalitet koji je mogao da nađe.
Na 26. Internacionalni simpozijum skulpture TERRA otišao sam sa fotografom Nebojšom Milijaševićem. Taman što je fotografisao "Stounse" u Beogradu. Prvi put je došao na "Stari pogon dva", u "Park skulptura", "Radionicu", u "Okruženje"... Poučen iskustvom sa Vladimirom Červenkom predložio sam da mu prvo predstavim šta sve postoji pa da tek onda fotografiše. E, baš. Dok sam objašnjavao otišlo je par kolor negativa. Ipak, uspeo sam da mu objasnim šta sve postoji. Nastavio je sa fotografisanjem. "Luka, veruj mi da nisam verovao da ovako nešto postoji u Srbiji dok nisam video". Stari "Park skulptura". Novi "Park skulptura". Prostor budućeg muzeja... Posle dva, tri sata otišli smo da kupimo još mnogo kolor negativa.
Luka Salapura