Moja ideja u ovom radu je da 2D slike reinterpretiram u 3D štampane modele kako bi približila umetnost slepim i slabovidim korisnicima. Za svaki od oblika koji slepa ili slabovida osoba dotakne imaće potupunu slku o njemu, u odnosu sam na sebe i u odnosu na druge oblike oko njega, tako da će na kraju celu sliku moći da prepozna, da shvati o kakvoj slici se radi, o pravcu, rukopisu umetnika, pa na kraju i celu izložbu.

Reinterpretacija klasične umetnosti u digitalnu umetnost je uzeta kao osnovni okvir unutar kojeg sam se kretala pomoću dva pojma: klasično i digitalno. Oba pojma predstavljaju različite epohe, u kojem pojam klasične umetnosti podrazumeva daleko duži vremenski period, te ga je teže koristiti, a da se ne opredelim za jedan kraći vremenski period u kojem se vizuelni znak nametnuo kao dominantan u odnosu na neke druge ikonografije šireg klasičnog nasleđa. Stara terminologija je postala neupotrebljiva pa se logički može zaključiti i da se nasleđe stare vizuelnosti može teže koristiti. Moje istraživanje zasniva se na klasičnoj lepoti koja ne pokazuje čoveka onakvim kakav on jeste, već ga prikazuje kao neki posebni ideal koji se usklađuje sa onim što je spolja i onim što je unutra, ali posebno me zanima estetika klasične umetnosti i mogućnost njenog transfera u digitalno. Ovde se može bolje koristiti pojam aproprijacije, odnosno, kako se estetika klasičnog koristi u epohi digitalnog.

Naše telo je pod uticajem piksela sa jedne strane. Novi prostori sa druge strane. Perceptivni objekti, ili u ovom slučju asocijativna 2D arhitektura je takođe jedan od prostora koji imaju značaj u mom radu. ,,Kuća od piksela’’ mi je značajno pomoga da sagledam pojam ritualne inkluzije. Naše telo je u prostoru koji se suočava sa diskursima, pravilima i zakonima dominante nametnute od strane globalnog umrežavanja, a to je naravno – događaj.
Ovaj rad osim što se bavi približavanjem 2D likovne umetnosti slepim i slabovidim predstavlja svojevrsnu kritku globalnog umrežavanja i trenutnih događaja, mi sve vreme pokušavamo da vidimo šta se događa. Događaji su kompleksniji od onih što nam predstavljaju. Ja pravim u ovom radu svojevrsno sklonište, ,,kuću od piksela’’, kao prikaz ritualne inkluzije.

Pitanje kako za mene umetnost kojom se sada bavim deluje u vanumetničkom doživljaju mog odnosa sa predmetima sveta u gotovo nemogućoj i nepodobnoj komunikacijskoj situaciji. Intervencija umetničkog impakta u stvarnim iskustvenim relacijama sa predmetima koji nisu povezani sa samim umetničkim delom, čine inicijalno, sada u sećanju razrađeno, interesovanje za imaginarni prostor. Reč je o integrisanju različitih oblika potencijalnosti i znanja u specifične životne situacije koje bivaju dovedene do ruba bitka.

Danas smo u vremenu kada smo sami u svom prostoru, oslonjeni na njega kao krajnje utočište, to utočište u ovom radu zovem ,,kuća od piksela’’. Želja za bliskošću, za time da neko razume, našla je danas svoje prirodno mesto u virtuelnom. Kada sam počela da radim svoje radove iz ciklusa ,,Inkluzivna umetnost’’ na umu mi je bilo sledeće, (koliko su ljudi) sami i usamljeni? Da li uopšte i jesu? Da li smo mi usamljeniji sa sve većom upotrebom virtuelne komunikacije i koja će to biti cena koju ćemo platiti? Da li će smeša da nam pomogne da nastavimo da plivamo ili ćemo se ipak udaviti u njoj…“

Marija Jevtić Dajić