Muzej savremene umenosti Vojvodine, Novi Sad. Avgust - septembar 2007.Umetnička praksa i umetnička dela ne posmatraju se samo kao autonomni svet umetnosti ili, tek daleki odraz izvan umetnosti, već kao instrumenti praksi označavanja svakodnevnog življenja u određenom geografskom i vremenskom prostoru“ (Šuvaković).
 Mira Brtka |  Jozef Klaćik |
 Vera Zarić |  Dušan Todorović |
 Živko Đak |  Milan Blanuša |
 Apsolutno |  Jožef Ač |
 Branka Janković Knežević |
Činjenica je da su muzeji savremene umetnosti u našoj zemlji, usled hronične materijalne krize ali i nezainteresovanosti društvenih činilaca, poslednjih decenija prošlog veka veoma malo pratili zbivanja u ovdašnjoj inovativnoj, avangardnoj umetnosti, a pogotovu su retki bili otkupi takvih dela za stalne postavke ovih ustanova. Srećom po našu kulturu, tim poslom su se bavili pojedini entuzijasti, ljubitelji umetnosti, kolekcionari i stručnjaci, formirajući sopstvene privatne zbirke.
Tako danas imamo situaciju da privatni kolekcionari poseduju često značajnija dela određenih autora ili stilskih perioda nego državne ustanove koje bi po prirodi svoga posla trebalo u tome da prednjače.
Stoga je Muzej savremene umetnosti Vojvodine iz Novog Sada, priređujući poslednjih godina tematske izložbe posvećene neoavangardi sa vojvođanskih prostora, u cilju potpunije prezentacije pribegavao saradnji sa pojedinim privatnim kolekcionarima, ali sa izvanvojvođanskih prostora; recimo Marinkom Sudcem iz Hrvatske, Vladimirom Macurom iz Beča, beogradskim istoričarima umetnosti i kolekcionarima Miškom Šuvakovićem i Slavkom Timotijevićem. Međutim, po prirodi stvari njihov uvid u vojvođansko stvaralaštvo bio je nepotpun, pa samim tim i njihove kolekcije u tom pogledu manjkave i nedovoljno objektivne.
Ovih dana imamo prvi put priliku da u MSUV noviju vojvođansku umetnost sagledamo očima kolekcionara iz Vojvodine, likovnog kritičara i galeriste Save Stepanova. Radi se o privatnoj kolekciji jednog od stručnjaka koji je svojim pisanjem o umetnosti i iniciranjem događanja na vojvođanskoj likovnoj sceni izuzetno aktivno delovao u poslednje tri decenije. NJegova stručnost i decenijski detaljan uvid u tokove savremene vojvođanske likovne umetnosti doprineli su da i njegova lična zbirka odražava bitne momente, stvaraoce i vrednosti ovoga podneblja.
Izložba “Do kraja veka - umetnost u Vojvodini od šezdesetih do 2000.” iz zbirke Save Stepanova donosi odabrana dela stotinak umetnika, od istraživačkih enformelskih slikarskih iskoraka u ranim šezdesetim godinama prošloga veka, preko neoavangardnih tendencija 70-ih, neoekspresionizma 80-ih, sve do obnove modernističkih likovnih poetika 90-ih godina.
Postavljena u tri nivoa MSUV ova izložba zadivljuje stručno odabranim karakterističnim radovima koji tačno odražavaju vreme nastanka i domete pojedinih stvaralaca, a reprezentativnošću stoji uz rame stalnoj zbirci ove ugledne ustanove, pa je čak u pojedinim segmentima i prevazilazi, te bi bilo dobro da jednoga dana u celini nađe mesto u novoizgrađenoj zgradi MSUV u Novom Sadu.
Enformelske i apstrakcionističke tendencije u vojvođanskoj umetnosti 60-ih sjajno ilustruju radovi Jožefa Ača, Bogdanke Poznanović, Boška Petrovića, Zorana Petrovića i Pavla Blesića. Tendencije nove umetničke prakse; konceptualizma, vizuelne i konkretne poezije, signalizma i akcionizma iz 70-ih pod naslovom “Aikonične sedamdesete” predstavljene su delima Atile Černika, Balinta Sombatija, Katalin Ladik, Slavka Matkovića, Miroslava Mandića, Zorana Mirkovića, Vojislava Despotova, Vujice Rešina Tucića, Andreja Tišme, Jaroslava Supeka, uglavnom radovima na papiru, kseroksima i kolažima, te fotografskom akcijom Jožefa Ača “Entropija” iz 1975.
Veliki segment izložbe nosi naziv “(Neo)ekspresionistički duh osamdesetih” sa najznačajnijim nosiocima ovog preporoda slikarstva kao što su Dušan Todorović, Milenko Prvački, Laslo Kerekeš, Dobrivoj Rajić, Milan Blanuša i mnogi drugi. Ovde treba istaći i seriju Kerekešovih kolor kseroksa u kojima su objedinjeni mediji fotografije, štampe i slikarstva. Postavku krase i impresivni objekti Slobodana Kneževića od bojene papirne mase.
Najveći deo izložbe čine dela iz 90-ih godina, pa i ona nastala nakon 2000. sve do današnjih dana, pod nazivom “Diskretni modernizam devedesetih”. Tu je značajna grupa skulptora koju čine Zoran Pantelić, Rastislav Škulec, Dragan Jelenković, Mira Brtka i Živko Grozdanić, zatim slikari Dragomir Ugren, Zvonko Santrač, Ratko Kulić, LJubiša Bogosavljević, Dragan Matić, Jozef Klaćik, Milica Mrđa-Kuzmanov i mnogi drugi. Ovaj period krase i štampane serije Balinta Sombatija, “MP arta”, “Asocijacije Apsolutno”, Miroslava Mandića, objekti grupe “pRT” i drugih.
Zaista bogata i impresivna izložba autora različitih generacija i medijskih opredeljenja, koja govori o snažnom i širokom frontu avangarde u Vojvodini tokom poslednje četiri decenije, kojeg tek u ovako stručno probranom i postavljenom obliku postajemo svesni na pravi način. Izložba se može pogledati do 2. septembra.
Andrej Tišma
Zbirka koja se ovom izložbom delom prezentuje, nastajala je više od tri decenije. To je vreme uzbudljivih dešavanja u društvu i umetnosti. To je doba posle dugogodišnje hladnoratovske zategnutosti; to je vreme koje je u sociološkom i kulturološkom smislu započelo neposredno posle 1968. godine, koju mnogi shvataju kao jednu od najznačajnijih inicijativa za novo poimanje društvenih odnosa; to je razdoblje u kojem je jugoslovensko društvo doživelo svoju kulminaciju ali i svoj konačni raspad; to je vreme kraja veka u kome se na bivšem jugoslovenskom prostoru dešavaju brutalni ratni sukobi; to je period permanentne, transformišuće krize koja se u aktuelnom trenutku manifestuje kao niz burnih i dramatičnih tranzicijskih procesa...
Takve okolnosti, nametnule su dinamična zbivanja na jugoslovenskoj, srpskoj, vojvođanskoj i novosadskoj umetničkoj sceni.
Baveći se pisanjem o umetnosti, nastojao sam da pratim glavne tokove i aktere, od vremena poznih
sedamdesetih do, još uvek aktuelnog, raskršća stoleća. Promišljajući srpsku umetnost poslednje tri decenije proteklog veka, Denegri je govorio o tzv.„drugoj liniji“ nastojeći da tim terminom ukaže na kontinuitet modernističkih tendencija ali i na činjenicu da su, u našem kulturnom prostoru, upravo te inovativne pojave, večito primane s nepoverenjem, čak s odbojnošću i negativnim reakcijama. No, pokazuje se, ta tzv. „druga linija“, u aktuelnom trenutku, doživljava svoju (re)valorizaciju i istorizaciju. U svojoj kitičarskoj praksi, svestan Kuspitove konstatacije da „kritičar uvek deluje u okružju totalne nesigurnosti“, sebe nikada nisam smatrao pukim posmatračem scene nego sam nastojao da budem aktivni učesnik umetničkih zbivanja i procesa.
Zbog toga sam nastojao da se ponašam kao „kritičar na delu“ te sam priređivao autorske izložbe, bavio se
postavkama s tezom, pokušavao da „u uslovima nesigurnosti“ pravovremeno prepoznam značajne reakcije, relevantne stavove, iskaze, specifične i autentične umetničke diskurse sposobne da, reflektujući duh svoga vremena, ponude autentične i univerzalne „poruke“...
Zbog toga sam sklon da verujem da je, iako nastajala spontano i bez sistematskog „inventarisanja“, ova zbirka bliska karakteru umetnosti vremena u kojem je nastajala i u kojem sam delao kao kritičar. Dakle, radi se o jednom mogućem pogledu na vojvođansku umetnost od sredine šezdesetih kada se „slikarstvom materije“ po prvi put drastičnije problematizuje biće slike; preko radikalnih i autentičnih pojava tzv. nove umetničke prakse“ tokom sedamdesetih godina; preko postmodernističke „umetnosti osamdesetih“ - pa sve do „diskretno modernističkih“ ostvarenja generacije umetnika sazrelih tokom devedesetih i u godinama posle... Nadam se da će izložba, baš kao i zbirka odabranih tekstova na teme umetnosti osamdesetih, devedesetih i u godinama posle 2000-te, doprineti da se „dokumentuje“ stanje svesti društva u krizi krajem stoleća i na raskrsnici vekova. Jer, „pomoću umetnosti svakodnevica postaje vidljiva... Umetnička praksa i umetnička dela ne posmatraju se samo kao autonomni svet umetnosti ili, tek daleki odraz izvan umetnosti, već kao instrumenti praksi označavanja svakodnevnog življenja u određenom geografskom i vremenskom prostoru“ (Šuvaković).
Dakako, u prostoru Vojvodine i u vremenu od sredine šezdesetih godina proteklog veka do danas...
Sava Stepanov