Alena Klaćikova

Centar zanimanja ovog projekta jeste upravo taj odnos sagledan u polju likovnog izraza, odnosno međusobnog korespondiranja dela, od kojih je jedan u poznom dobu svog stvaralaštva, dok je drugi na samom njegovom početku. Ovo je treća u nizu zajednička izložba koja je zaokružena nazivom "Nagoveštaji".

Ustanovljen i siguran izraz Jozefa Klaćika ovaj put ćemo sagledati u njegovim apstraktnim formama predstavljenim na trodimenzionalnim platnima, koje će se tako zadenuti u sferu između slike i skulpture. Čistota njegovih smirenih, a opet tiho dinamičnih kompozicija ističe se naglašenom geometrizovanom podelom izlomljenih kolorističkih površina koje ujedno predstavljaju kontinuitet, kao i diskontinuitet strogih i čvrstih linija.

Alena Klaćikova se u svom novijem ciklusu radova takođe opredeljuje za medij slike koja prodire u polje trodimenzionalnosti. Koristeći se dinamizmom isprekidanih formi, ona pokušava  da prikaže isprekidan proces misaonog toka, kompleksnost putanje jedne misli. Svaki autor prikazuje sopstvene slutnje i težnje koje su nagoveštene u ovim apstraktnim formama.


Jozef Klaćik

Alena Klaćikova (1991, Novi Sad). Završila je osnovne studije na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, katedri za grafiku, u klasi Anice Radošević. Master studije završila na istoj akademiji. Pored grafike, intenzivno se bavi slikarstvom i crtežom. Dobitnik je više nagrada tokom studija, kao i treće Senfelder nagrade za izuzetna ostvarenja iz oblasti litografije u Nemačkoj.

Jozef Klaćik (1949, Stara Pazova). Slikar, grafičar, multimedijalni umetnik. Diplomirao je i magistrirao na Akademiji likovnih umetnosti u Bratislavi. Dobitnik je više nagrada za svoje stvaralaštvo.

Sava Stepanov

U aktuelnom trenutku svet je zavisan od nove vizuelnosti. Na globalnom nivou pojavile su se tehnologije koje unapređuju vizuelizaciju svakodnevlja, čineći nas egzistencijalno zavisnim od slike, njene funkcije i njene moći. U našem vremenu su se najsnažnije potvrdila predviđanja bauhausovskog profesora Lasla Moholji Nađa iz prve polovine XX veka "da će se u budućnosti analfabetom smatrati onaj ko ne bude mogao da pravilno prihvati i tumači jezik i svet slike"; baš kao što je sada shvatljivo značenje termina "ikonosfera" iz sedamdesetih godina prošlog veka kojim je poljski filozof  Mječislav Porempski prozreo suštinu našeg doba… Ta nova atmosfera određena sveprisustvom slike u našem svakodnevlju, potpuno je redefinisala odnos prema slici/slikarstvu. Nakon 2000-te slikarstvo je prestalo da bude vodeći vizuelni jezik u umetnosti jer su senzibilitetu savremenog čoveka postale bliže neke druge i drugačije slike. To su slike izrazitog tehničko-tehnoloških svojstava koje su nam, drsko i odlučno, nametnute putem globalnih elektronskih  mreža i medija. No, uprkos svim tim inovacijama – potreba za slikarstvom nije usahla te je u aktuelnoj umetničkoj praksi slika ponovo u opticaju. Očigledno je da ovovremensko slikarstvo nastoji da sačuva ekskluzivitet vlastite autentičnosti. Usred sveopšte digitalizacije umetnik insistira na humanom i hand made poreklu svog slikarskog izdelka u kojem prikazuje vlastiti aktivizam, angažman i reakciju na kontekstualna zbivanja ali i – vlastitu osećajnost, senzibilnost, sopstvenu personalnost.  U svakom slučaju, slikarstvo je ponovo na (s)ceni. Redefinisana je i pozicija savremenog slikara koji je možda izgubio oreol izuzetnosti kakav su imali njegovi predhodnici u nekim ranijim vremenima, ali je još uvek zadržao dignitet stvaraoca od integriteta i autoriteta.

Današnja umetnička scena je razuđena, raspršena, zbirno neuhvatljiva. Karakter savremene umetnosti je promenjen, ona je zahvaljujući univerzalnoj medijalizaciji kontekstualizovana a to je čini obaveznom prema najaktuelnijim zbivanjima. Namera aktuelnog umetnika je da bude aktivni činilac društva, da utiče na socijalna zbivanja i odnose; da ih estetizuje te da zastupa sugestivnu društvenu poziciju i smisla umetnosti, slikarstva, slike. Tako se u procesu globalne medijalizacije sve više promoviše razumevanje umetnosti kao društvene prakse a umetnika kao relevantnog društvenog subjekta.

U  tim i takvim okolnostima – slikarstvo je, ipak, uspelo da zadrži svoj senzibilizirani hand made identitet, ono je očuvalo pravo na individualni gest, na subjektivnost izraza, na poetiku i metaforu, na sintezu estetskog i etičkog, na uzročno posledični spoj sadžaja i misije slike. Taj momenat neki teoretičari savremene umetničke prakse, poput Divne Jelenković, smatraju bitnim uvereni da je otpor sveopštoj digitalizaciji moguć i vidljiv u onim umetničkim postupcima koji podrazumevaju "povratak telu/ruci”, koji su zasnovani na manuelnom delanju i aktivizmu. Tako, usred dominacije novih tehnoloških i kompjuterskih medija u savremenoj vizuelnoj umetnosti, slikarstvo uporno opstojava u atmosferi nove vizuelnosti i ukupne ikonosfere.

U tom smislu treba posmatrati i shvatiti slikarske radove iz zasebnih radionica Alene i Jozefa Klaćika. Kćerka i otac su zajednićki koncipirali seriju izložbi "1+1" i u "centar ovog projekta postavili odnos sagledan u polju likovnog izraza, odnosno međusobnog korespondiranja ovih dvaju autora, od kojih je jedan u poznom dobu svog stvaralaštva, dok je drugi na samom njegovom početku".  U tom odnosu su prvo evidentirane i prikazivane različitosti: Alena Klaćik je izlagala specifične varijacije svojih portreta u kojima je biološko-psihološka i emocionalna o karakteru imenovanih ličnosti (modela) tumačena isključivo formalnim i plastičkim načinom – bez iikakvog deskripcijskog narativa; a Jozef Klaćik se predstavljao geometrijsko-konstruktivističkim slikama u kojima se tragalo za onim načelima koji su društvu nudili model racionalističkog uređenja, ponašanja i poimanja zbilje.

Današnja izložba ukazuje na drastičnije promene, pogotovo u opusu Alene Klaćik. Odagnan je figurativni obrazac jer je mlada umetnica odlučno zašla u područje apstrakcije. No, ovaj preokret nije bezrazložan: Klaćikova nastoji da iznađe nove i šire mogućnosti artikulitacije svojih umetničkih namera. Ona bira neuobičajeni materijal za svoju "sliku". Kao podlogu za boju ona koristi stirodur koji poseduje sasvim specifične karakteristike – strukturu i poroznost što itekako donosi mogućnost formiranja taktilnih vrednosti boje i njene površine. Takođe, stirodur je pogodan za obradu pa umetnica iseca geometrijske bojene plohe različitog oblika a potom ih optočava materijalizovanom crnom obrisnom linijom. Takva slika-reljef deluje plastički sugestivno. Postavljanjem na zid – svojim neuobičajenim gabaritom Alenina slika sugestivno učestvuje u enterijeru, ona uspeva da preoblikuje prostor prevazilazeći svoje primarno estetsko značenje jer funkcionalno učestvuje u redefinisanju odnosa u stvarnosti. Takva slika uspeva da se konfrontira vizualitetu novomedijske, prvenstveno tehnološke umetnosti, zadržavajući karakter i duh hand made izdelka; onog izdelka o kojem Divna Jelenković piše kao o najuspešnijem načinu suprotstavljanja alijenacijskom karakteru novih elektronskih medija.

Jozef Klaćik je jedan od retkih vojvođanskih umetnika koji je dosegao status umetnika sposobnog da svoj stav menja  iz slike u sliku, iz izložbe u izložbu. U stvari, u svom zrelom dobu, Klaćik se ponaša poput mladog i radoznalog istraživača, koji neprekidno nastoji da iznalazi nove mogućnosti i funkcije umetnosti. Nakon okončanja studija u Bratislavi bavio se pop-artisčkom grafikom i fotorealističkim slikarstvom, zalazio je i u polje konceptualne umetnosti i vizuelne poezije, u osamdesetim je među transavangardistima, potom se preusmerava na akciono slikarstvo i neoekspresionizam devedesetih, bavio se prostornim slikama i skulpturom, istraživao je u domenu kompjuterske umetnosti, slikarstva geometrije i konstruktivizma, slike-predmeta… Iz te i takve logike proistekli su i novi eksponati predstavljeni na ovoj izložbi. Slika je i ovoga puta "napravljena" od jednostavnih ravnih i, uglavnom, pravilno formiranih ploha-osnove, te od bojenih drvenih štapića. Obojene drvene štapiće umetnik aplicira na ravninu monohromijske ploče,  nastojeći da im da diskretni estetski smisao, te da na jednostavan način ostvari pikturalne konstrukte u kojima još uvek postoje tragovi umetnikove osećajnosti. Ono što je važno reći: ovde se estetska senzibilnost pretvara u etičku napomenu jer Klaćikovo likovno delo prerasta u  uređeni sistem koji može biti mogući model uređenju društva u kojem živimo.