SUBOTICA. Savremena galerija Subotica predstavlja od 12. marta do 9. aprila 2021. dela Nemanje Mate Đorđevića (1983, Beograd). Diplomirao je na Fakultetu likovnih umetnosti, klasa Gordana Nikolića. Dobitnik je nagrade za crtež iz Fondacije Vladimir Veličković (2009), nagrade Akademije lepih umetnosti u Parizu (2012), nagrade za slikarstvo na 47. Zimskom salonu u Herceg Novom i nagrade Milan Konjović na izložbi Likovna jesen, Sombor (2014).
Serija radova "Nyctophilia" prestavlja svakako moju ličnu opsesiju: punoćom i prazninom. Plava-ljubičasta, boja kojoj se vraćam je hladna, ledeno hladna. To je doista zimska boja. Ispred i iza svih tih figura je jedna gruba tišina. Ono što se u prvi čas čini sablasno na platnima je ustvari pokušaj da se priroda i agonija usele u šupljine slike - u njihovu agoru (od pijace do hrama-unutrašnjosti slike). Sa većinom ovih radova ja sam odrastao. Upravo to osećanje je samo po sebi čin. Radim i gradim slikarstvo koje je "smeša" svega, tačnije ono ima jednu vrstu privilegovanog odnosa koji je na šinama istorije slikarstva samog i njegove "bogate familije".
Lično sam te slike pravio od Prirode i delova Prirode; zapetljane u moguće ili nemoguće, od organizama do temena glave, od nožnog prsta do polnih udova. Tehnički deo posla nije prekomplikovan: boja, terpentin, pinjel i prihvatenje jednog sveta. Radovi pripadaju seriji koja je već izlagana u velikim prostorima slične kvadrature. Iznimno novo su radovi iz 2021. godine.
Međutim, izložba u ovom "chateau" za mene je samo po sebi događaj. Imam utisak da upravo u tom prostoru "tog i takvog tipa" kakva je Savremena galerija Subotica, radovi mogu da otpuste zadržan dah, praktično prodišu, no disaće dišaće oni ali kroz zube! Parafraziraću Joneska, gore-dole: ja mogu da budem od kamena ali slike su od vatre i kerozina. Radujem se izlaganju jer ću pokušati da predstavim jednog novog sebe a to je u senci: keramike, skulpture, ansamblaža, pored slika i radova na papiru koji će se motati tu okolo.
Nemanja Mate Đorđević
Mate je slikar koji vjeruje u umjetnost. Ona za njega nije karijerni izborni psihološka razbribriga, nego zaista sudbina. I to je u njegovim slikama jasno vidljivo. U onom famoznom intervjuu o banalnosti i plastičnim bocama, nakon što primeti da je šupljoglavcima šuplja umjetnost više prija od one koja šuplja nije, pošto se, je li, slično sličnom sviđa, Danilo Kiš nastavlja ovako: "I šta je normalnije nego što onih sa darom ima manje nego onih bez dara i onih sa sluhom manje od onih bez sluha! I šta je normalnije nego da se u svetu sve veće demokratizacije nauke i obrazovanja spoljnje više razvija na račun unutrašnjeg, da se forma savlađuje pre sadržine ( u ontološkom značenju), da se sadržina zamenjuje i brka sa formom. (Ponavljam: likovne umetnosti lakše otkrivaju tu prevaru. Nisam rekao lako.)"
Muharem Bazdulj