Umetnica povezuje pojam apstraktnog sa dematerijalizacijom opipljivog. Sklanjanje od klasičnih formi, na koje su oči navikle – koje više nisu čiste, jer nose u sebi već opisano značenje, na koje smo naučeni i koje je često višesmisleno. Slika postaje ogledalo duha, a kao takva je jedina istina koja nam se nudi. Postoji težnja ka tome da se delo ne stvara opisujući, već da ono bude direktan prikaz unutrašnjosti. U očima stvaraoca, slika je apsolutno opipljiva, živa i najzad – realistična. Utapanje u materiju kojom gradi delo čini da ga ne odvaja od sebe same. To je poput obnovljiivog izvora energije koji tinja unutar bića. Kada dođe do vrenja, poput erupcije, pretače se na platno, čist refleksni akt.

Crna boja na slikama ima simboličnu vrednost. Na krilima metafore preuzima ulogu "zbira svih intima". Puna je slojeva, neravnina, ali i uglačanih i svedenih površina. Veliko pitanje je šta uopšte predstavlja intimu? Odgovori leže u našem stidu, žudnjama, ostvarenim željama, a naročito onima koje to nisu, u spontanim pokretima i mimici, mislima koje nas dočekaju pri susretu sa jastučnicom... U onom nekontrolisanom i iskričavom, što se otme. Crna je simbol za skup i jedinstvo, onog što treperi unitar bića, što ga čini personom, neponovljivom i dragocenom. Jezgro slabosti i snage i svog raspona između to dvoje, onoga što nas čini čovekom. Kao takvo, svoje utočište nalazi u slojevima boja.