Monumentalnost prožeta u umetnosti ciljano stremi ka večnosti. Proistekla iz čiste duhovnosti, zahteva od umetnika veliki ulog kako bi uspeo da iznedri delo koje je za vekove. Crkvena umetnost, kao najlepši primer monumentalne umetnosti na našem tlu, večno nam daje nadu i podsticaj, iz koje je i sama proistekla, gde je monumentalnost uvek (oduvek) prisutna, ali i neprevaziđena.

Ideju da umetnost bude monumentalna, kao i da i dalje živi, uporediću s danom vida u našoj kulturi. Posmatrajući umetnost kao kružnicu koja kad se obrazuje, može napraviti svaki put iznova obrt, odnosno kad se nešto svrši da uvek dolazi do obrta, novog početka, mogućnosti spoznaje, Novog života, da nakon izdisaja, dolazi snaga i novi udisaj, jeste sagledavanje umetnosti kao cikličnog procesa. U tom cikličnom procesu monumentalnost jeste neizostavna konstanta, u različitim epohama, nastojanjima, slučajna ili namerna, tajanstvena ili očigledna, ali s istim imenom (odnosno porukom) – da nas večno spaja i nadahnjuje.

Koncept ovih radova opisala bih kao poziv, sećanje, vizuelno prožimanje, na one spontane tvorevine koje uočavamo na našoj monumentalnoj umetnosti, njenu lepotu koja nam svojom rustikom postaje sve lepša i bliža, koja svojom zagasitom gamom, nedostatkom fragmenata, uništenih zbog viševekovnog postojanja, opet u očima posmatrača je jasna i snažna, kao i u trenu kada je nastala.

Darija Dragojlović