U ovom ciklusu stvaram reljefne slike koje u svojoj strukturi sadrže elemente sintetičkog, neorganskog porekla. Prvi put se odlučujem za ovaj eksperimentalni medij, koji se sam po sebi nametnuo, kao posve prirodan izbor prikazivanja ovakvih vrednosti. Jasnoća, bistrina, svedenost, smirenost, koncentrisanost i samouverenost izraza su ideali ka kojima težim u svom stvaralaštvu, a ipak ovim delima predstavljam i upozoravam na njihove kontravrednosti: nemir, sputanost, apatiju, zasićenje, apsolutno odsustvo koncentracije, a samim tim i gubitak usmerenja, životnog fokusa, nakon čega nastupa beznađe, demotivisanost, gubitak povezanosti sa svetom oko sebe, zatim anuliranje viška informacija, selektivno pamćenje, odsustvo kritičkog duha i u mom slučaju, bekstvo u unutrašnji svet, koji pretačem u ove, za mene sasvim nove i iznenađujuće vizuelne sadržaje.

Postoji još jedna veoma važna nota u ovim delima, a ta je pokušaj prikaza isprekidanog procesa misaonog toka, kompleksnosti putanje jedne najbanalnije i najednostavnije misli, fenomenalnosti asocijacije i njene uske veze sa čulnim doživljajem i naravno prikaz polja beskonačnog broja mogućnosti i kombinacija koje se razvijaju i žive u našim umovima. Kao centralnu temu sam uzela upravo tu sputanu, neoformljenu, neizrečenu misao, koja se negde na svom dalekom putu izgubila i nije našla svoje mesto u polju svesnog doživljaja, već ostala u polju slutnje i nagoveštaja... Kao takvu mogu samo instinktivno da je osetim i probam da pretočim u likovno delo i na taj način je dovedem do njenog odredišta, a to je da je učinim razumljivom, pojmljivom, a samim tim i dostupnom posmatraču / slušaocu...

Gledano sa likovnog stanovišta, služim se sličnim metodama komponovanja kao i u pređašnjem radu: latentnim ekspresivnim gestom, u kome se ogledaju te skrivene, nesvesne namere, bujnost utisaka, čulnost doživljaja, osećaj ranjivosti i izloženosti koje stoje kao sama protivteža proračunatosti i odmerenosti svesnog dela mozga. Koristim se jakim kontrastom, dinamikom linija, koje bi trebalo da predstavljaju brzinu i gipkost misli koja je u stanju da odskoči sa jednog kraja kompozicije na drugi za samo delić sekunde. Često prikazujem poliptihe koji demonstrijaju tzv. prisećanja, odnosno ponovno vraćanje na pređašnju misao, svaki put viđenu na drugi način, kroz drugo sočivo. Njima pokušavam da demonstriram to grčevito nostalgično hvatanje za stvar prošlosti, kao i njenu nedostižnost, večito i zauvek nejasno, mutno viđenje neke situacije, događaja ili bolje rečeno, našeg doživljaja istog...

To sećanje ne pripada sadašnjosti, ali  ga mi ipak dovlačimo u sadašnji momenat, upotpnjujemo ga i izobličujemo prema našoj volji, sagledavamo ga iz drugog ugla, te ono preživljava neku čudnu metamorfozu i formira jedan novi, drugačiji doživljaj realnosti. Tako gledajući ga iz više uglova, možda se i približimo istini, ako u opšte, ka tome težimo.

Alena Klaćikova