BEOGRAD. Kuća Legata predstavlja od 11. do 30. juna 2021. retrospektivnu izložbu Jadranke Protić. Radovi nastali poslednjih dvanaest godina stvaralaštva umetnice bave se tematikom koja je vezana za spoznaju gubljenja identiteta, lutanje, prolaznost, traženje... Krećući se kroz mesta u kojima je boravila ili živela, gradeći konstantnu i tesnu vezu sa detinjstvom kome se iznova vraća, umetnica svoje likovne imresije izražava kroz medijum crteža i grafike.
Prizori zgusnute sile vidljivih senzacija objedinjuju odabran deo opusa koji Jadranka Protić, ostvaruje pre svega u mestima življenja, u najvećem broju svojih umetničkih izlaganja u Beču, ali i u Beogradu. Pronoseći iskustvo obrisa i atmosfera kao i aroma dovršenog sveta definiše se vlastito poimanje i izražajna moć likovnih dela. Papiri i površine bojenih i islikanih deonica, samostalno ili na ramovima, grafički otisci, slike koje su i objekti, ispunjene su zanosnim sponama i isprekidanim kontrastima. Njihova optička izloženost upućuje na skrivenost opažajnog zanosa, i ujedno razvojnost evokacija, taj vegetativni ili mineralni odjek tragova opstanka na planeti. Dela postaju poetizacije esencije našeg trajanja: nastaju paradigme sveta čulnih podataka i kretanja u vlastita sazvežđa uspomena. Velika zapremina sadržine ostvarenja podrazumeva likovnu kompozicijsku nesputanost različitih simboličkih pravaca slobode. Ta mrežna uporišta su izvedena u nizu koji traje bezmalo duže od četiri decenije, datim lavirintom stvaranja i okružujućem sagledavanju poretka neskrivenog društvenog zla i egzistencijalnih iskušenja savremenog sveta.
Školjke, rastinje i ciklični motivi podloge ispisane sintakse zauzimaju univerzum materije i njenih bioloških slojeva. Bilo da se radi o globalnim pomeranjima, o izbeglištvu iz kojih god razloga, o preobražaju datih situacija izmenjenih društava i klimatskih potresa u koje smo prinuđeni da usvajamo. Elementi likovne kompozicije nas navode na anamnezu stadijuma do koga je dospela oslobođenost umetnosti u odmičućem 21. veku. Senzo-motorički obrasci likovne ekspresije, ponovljeni iskazi iz leksike ili teksta koji se prepoznaje i osećajna preoblikovanja neumitne sadašnjosti. Istrajnost, radoznalost i senzitivna inteligencija nadmašuju montažne i ritmičke fokuse.
U srži izmena koje je donela moderna umetnost, pa otud i izražajne moći rukopisa Jadranke Protić, u njenoj likovnoj ekspoziciji, u komponovanju i artikulisanju spontanosti ponire se jednako ka prošlosti. Vidljivost svih planova tu nije preduslov, kao u kadru filmske slike, u celinama njenih dela se dubina polja javlja kao oslobađanje što sabira dimenzije postojanja. Nova dubina je ostvarena bez teatralnosti i spontano, s doslednim likovnim grafizmom i sonornim aspektima, bilo da se radi o shemi mreže, preplitanja ili o sugestji providnosti. Šrafure nanesenih linija ili zasićena gustina kolorisane površine, ti 'skriveni svetovi' (kako glasi i naslov jednog njenog ciklusa) zauzimaju prostor senzacije van hronološkog vremena. Doslednost izvođenja objedinjuje i pojam ’slika – sećanje’, psihološka osnova prepuštenosti nadovezanim elementima etapa životnog iskustva.
Svet kakav se likovno ukazuje, mesto je naporednih postojanja i nehronoloških odnosa. Izvesno, lament nad prisnošću i uspomenom, sa ustrojstvom što prožimaju organsku kompoziciju senzo - motoričke veze, proizvedene su kroz izrađivački pojam ’slike- akcije’ spontano ekspresivnog nastanka i asociranih oblika. Svet iskustva likovne celine je otkrivanje unutarnjeg spajanja osmotrenih i življenih odnosa i nestajanja. Jednako tako je i sa iskazanim rečima, sa zapisima i pismima, gde se vezivom lepka na papirima, stvaranjem istančanih tekstura ništa manje učvrščuje odvažni uzmak od tragova posledica nimalo milostivog sveta. Takva verujuća, unakrsna afirmacija, gde se precrtane linije kao što je ’krst’ javljaju kao civilizacijsko nasleđe, data je zbijenost odsečnih linija i senzitivni palimpsest senčenja i predmetne senovitosti. Celine postaju začudno otvorena poprišta. Ostvaren je uzmak od svakodnevice, od totalizujuće praznine informatički zasićenog sveta realnosti.
Pisma, slova i sintaksa izbrisanosti su polja uvrštena, po svoj prilici, u traganje za predodređenošću i za uzročnošću pojava. One dosežu smisao pogledom, dodirom i raspoznavanjem, što usvajamo iz realnog trodimenzionalnog okrilja. Jednako iz sveta prirode, i onih naslućenih uvećanih makro prilazaka koji se objavljuju u podsvesti i blizini našeg samotnog trenutka sna. Primer naslovljen ’Leporelo’ ujedno je vreme nabrajanja, kako mecotinta rasklopive sekvenciranosti 22 x 132 cm i doseže po imenu Don Đovanijevog sluge i revnosnog statističara iz slavne arije Mocartove visprene opere, drame i udarca iskustva objedinjenih čežnji, poverenja i izdaje. Takva likovna stvarnost obdarena u zatrpanim senzacijama i ’beskrajnim spiskovima’ imenovanog poodmaklog sveta, koje je definisao Umberto Eko, nije samo zabavno, već i očigledno nenaklonjeno i nasilno okruženje. Svedočenje, u razmeri repetitivnih motiva čine likovnu instancu osmatranja sveta nagonskih silina, poetizacija okrutne spoljašnosti i zbir lajtmotiva likovne supstance - etapa likovnih ciklusa koje ostvaruje Jadranka Protić.
Granično područje asociranog zapleta, taj gestus umetnice počiva na mešanju oblikovne čarolije stvarnog i imaginarnog. Prodor u biološku stvarnost i geološke tvorevine postaje zamenica za opipljivo saznat svet. Ritmizovan gest je odlika prikaza ili shematične telesnosti umanjenih ili naglašavanih položaja. U tom vrenju likovna dela odaju odraz individualne volje, bilo da su to afektivna sećanja u komunikaciji razmene, bilo da je to sačuvana ljudska kosa - vlati uvučene u spiralne krugove kraj rečenica na nemačkom poput 'Dan mirno prolazi' ili 'Suze se brzo suše'. U kolopletu formata i izazova likovnog iskaza, odvija se razgrađujuća neumitnost prolaženja vremena.
Estetska kontemplacija skriveno i začaureno nosi jasne razloge uzmaka od društvene i političke nametljivosti. Formalno unošenje elemenata i kružećih poteza, neskrivenih tematskih morfologija pradavnih oblika života kakve su školjke ili različito vegetacijsko rastinje, postaju ishod spontano afektivnih zamišljanja. Objedinjeni su kontrasti, a snage istrajnosti dovršenja nude fascinantno kolorisane deonice kraj fugiranih ritmičkih poteza. Vertikalnost pojedinih struktura, sa linijama stapanja asociranih prenosa iz sveta prirode nije samo paradigma sabranih čulnih podataka, već i prisna neuralna mreža jezika, repeticije i putovanja. Tanani osećaji dati u likovnim celinama i pristupima Jadranke Protić, opšte uzev, ukazuju se kao životvorno načelo zahtevne dubine i otkrovenje tajnih putanja stvaralačke volje.
Nikola Šuica
Izložba je organizovana uz podršku Austrijskog kulturnog foruma, Beograd.