Pomen savremenosti a priori uvodi u vrednosnu vertikalu binarne opozicije, jer sugeriše posledice svojevrsne obavezanosti vremenom. Ne isplati se ignorisanje žive sadašnjosti. Po automatizmu ono izvodi mimo glavnog toka, usporava i umrtvljuje negde van optimalnog ritma. Kao da osvešćenje o savremenosti suočava sa razlikom između dinamičnih, pokretljivih i vitalnih, te statičnih, okoštalih, umrtvljenih. S jedne strane su vesnici promene, novog životnog oblika, stvaralačke aktivnosti, dok su s druge usnula lica, pasivni posmatrači, fiksirani subjekti.

Time se usred savremenosti oživljava drevna suprotnost Heraklita i Parmenida. Utisak je da je trijumf Efežanina potpun. Sve teče, poučava nas on, zato se valja držati struje, toka, biti saglasan sa ritmom postajanja. Zalutali u vremenu udaljeni su od vrednosti kojima se valja rukovoditi. Otuda neminovno dospevaju u fatalan nesporazum sa načinom razmišljanja koji je u vremenu uvrežen i dominantan. Elejac ne veruje u kretanje, u promenu forme, za njega dinamika i pokretljivost ne znače doslovno ništa. Ne veruje u priču o neprekidnom određivanju novog težišta svih stvari.

Ipak, savremeni Parmenid zna da utabane staze smrtnika traže bliskost s vremenom samo zato što ona ništa ne zahteva od njih. Na Rafaelovoj fresci Atinske škole, Elejac je podigao jednu nogu na kamen, dok drugom čvrsto stoji na Zemlji. Marković je jednu skulpturu ostavio na tlu, dok je ostale stavio na sto.

Mnoge je ona oblike utisnula, sebe samu je varirala na bezbroj načina. Nema smrti, nema uništenja, nema propadanja, nema moći ništavila. Sve su to samo halucinacije, puki privid čiju cenu plaćaju svi koji trče za vremenom.

Dragan Prole