Osnovna karakteristika ranijeg slikarskog rada Milane Simić je upotreba tkanina različitih obojenosti, i pri tome je ovaj materijal koristila za direktno formiranje podloge slike u građenju apstraktne kompozicije. Na taj način je ovaj karakteristični materijal postajao gradivni element slike, uz sve specifičnosti same teksture i kvaliteta upotrebljenih tkanina.

Prethodna iskustva Milana koristi i u svom sadašnjem umetničkom radu, gde je sama izvedba sada rezultat studioznijeg rada uz korišćenje višeznačnih elemenata. U središte interesovanja ona postavlja lični, intimni svet; preispitivanje sopstvenih emocija koje proizilaze iz odnosa prema ljudima i svetu koji je okružuje.

Sam slikarski proces je sada drugačiji, ona sliku "pravi", prilazi joj kao objektu, tretira je skoro kao skulptorsku formu. Umesto industrijske, neutralne tkanine, Milana sada u radu koristi staru i iznošenu odeću, koja je pripadala i bliskim, ali i njoj nepoznatim ljudima. U ovom procesu ona staru/polovnu odeću seče i prekraja, razapinje, veže u čvorove, preklapa, i sve te karakteristične delove koristi kao gradivni element "lika" – imaginarnog portreta ili intimnih relacija. Na ovaj način Milana stvara sopstvene likovne forme, sopstveni likovni jezik/sistem koji je u funkciji istraživanja odabrane tematike, a koja se razvija u promišljanje o identitetu i sociološkim aspektima.

U njenom umetničkom radu slika postaje apstrahovana simbioza različitih portreta, ona nosi fizički "otisak" tela učitanih u odeću, ali funkcioniše i kao proces stvaranja/građenja simbola ljudskih odnosa na jedan specifičan način, koji je čitljiv u više nivoa.

Ovo je istovremeno i njeno lično istraživanje emocija, intimni dijalog sa bliskim osobama posredstvom materijalnih „ostataka“ koje koristi kao osnovnu građu u svom slikarskom radu, gde iz taktilnog doživljaja korišćeni materijal gradi i prevodi u višeznačne apstraktne forme.

Bosiljka Zirojević Lečić