KIKINDA. U Salonu Muzeja Terra, od 10. do 18. jula 2021, biće predstavljena izložba Lazara Markovića (1960, Novi Sad). Diplomirao je grafiku na Akademiji umetnosti u Novom Sadu. Magistrirao je na Akademiji umetnosti u Novom Sadu na grafičkom smeru. Masterirao na Protestanskom teološkom fakultetu u Novom Sadu. Masterirao je na Fakultetu za menadžment, Univerzitet Union u Beogradu. Masterirao je slikarstvo na Fakultetu savremenih umetnosri u Beogradu. Masterirao vajarstvo na Akademiji umetnosti u Novom Sadu.
Specijalističkim studijama "Skulptura u terakoti" pristupio sam kao umetnik sa dugogodišnjim iskustvom u različitim umetničkim disciplinama. Bavljenje grafikom, slikarstvom, fotografijom, ali poslednjih godina i prostorom, dovelo je do želje da se posvetim istraživanju jednog određenog materijala i mogućim pristupima istom. Mogućnost rada u Centru za likovnu i primenjenu umetnost Terra u Kikindi, u saradnji sa kojim se odvijaju ove studije i uslovima koji se tamo nude, dodatno me je motivisalo na ovaj poduhvat.
Dolazak u Terru izazvao je u meni pomešana osećanja od ushićenja, oduševljenja do začuđenosti... Pojavite se u velikom dvorištu sa puno monumentalnih skulptura, ostajete zatečeni i pitate se kako je Terra nastala, opstala i još traje. Vrlo brzo prethodna osećanja poremeti vam pitanja: "Šta sad?", "Da li sam ja za to spreman?" Ali, ipak odlučujem da počnem nešto da radim. Trebalo je ponovo, posle dugo vremena da osetim glinu i "sprijateljim" se sa njom.
Počelo je ispitivanje materijala, kroz igru, bez ikakve ideje šta ću da radim. Najpre sam odbacio sve ono što sam znao i video do tada i krenuo sam "prazne" glave, bez ikakvog plana. Trebalo je najpre da osetim glinu pod prstima, da pokušam da napravim neke oblike koje ću iskoristiti za nešto, a to "nešto" nisam ni približno definisao. Počeli su, kroz ovu igru da se pojavljuju oblici koje sam krenuo serijski da "proizvodim". Shvatio sam da ti oblici mogu da služe kao građevinski materijal poput čerpića, cigle ili bloka. Trudio sam se da "proizvodi" budu slični, ali bez opterećenja da ih pravim identičnim, kao građevinski materijal. Dobrom idejom slaganja, od neumetničkog se moglo preći u umetničko. Mada, sagledavajući sve te oblike koji su ličili jedan na drugi, ipak su bili i posebni, različiti u sličnosti. Mogli su stajati i pojedinačno, možda bi jedan od njih čak mogao i da posluži kao skica za monumentalnu skulpturu. Ipak sam se odlučio da nastavim započeto.
Arhitektoničnost u skulpturi može da se istražuje kroz više aspekata, od statike do konstrukcije. U svome radu fokusirao sam se na konstrukciju. Konkretno arhitektoničnost u gradnji skulpture. Prilikom gradnje nekog objekta, bilo sakralnog ili profanog, koristili su se osnovni elementi gradnje, kao što su razni oblici, istih dimenzija, cigle (nepečene ili pečene), kameni i betonski blokovi… Svi ti oblici su slaganjem i povezivanjem postajali željena arhitektonska celina.
Oblici osnovnih elemenata gradnje skulpture su slični, ali ne i isti, ne vade se iz kalupa, nego se pojedinačno oblikuju i metodom repeticije grade skulpturu.
Krug(ovi) su čisto nominalistička mogućnost da rad može da se i tako zove - oslobođen priče i oslobođen egzistencionalnog ruha, on poprima apstraktno geometrijski izgled i ne znači ništa, niti išta predstavlja.
Kako je i projektovanje zgrade uslovljeno nizom zahteva koje arhitekta mora da uvaži, kao što su namena, veličina, finansijska komponenta, i mnoge dodatne želje naručioca, bitan orijentir u postavci zgrade je postojeći prostor koji često, ako se ne izmeni, diktira izgled i veličinu zgrade. Koncepcija ove izložbe koja je u suštini instalaciona skulptura, svoju formu prilagođa postojećem prostoru u kome se izlaže. Pre postavke imam u glavi grubu skicu koja svoju konačnu realizaciju dobija u izlagačkom ambijentu: ovde i sada.