UŽICE. Galerija Reflektor predstavlja od 24. septembra do 10. oktobra 2021. slike Vladimira Lalića (1983, Beograd). Diplomirao je na Fakultetu primenjenih umetnosti Univerziteta u Beogradu. Završio je specijalizaciju na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu na odseku grafike. Dobitnik je više nagrada za svoj umetnički rad.
Prihvatanje slojevite prirode čoveka, koja objedinjuje dobro i zlo, uspešno je iskorenjeno lepim i/ili religioznim vaspitanjem. Od mita o Minotauru do Adama i Hrista, razvija se misao o uzdizanju čoveka iz propadajućeg materijalnog sveta i oslobađanju od razarajućeg delovanja strasti i želje. Umetnost neretko kvalifikuje ovu humanu osobenost, dok se teorija trudi da obrazloži to kritičkim odnosom prema stvarnosti, ludilom ili jednostavno poremećajem vrednosti.
Vladimir Lalić osvetljava mračne, bolne i uznenirujuće porive, bučno i virtuozno. Lalićeva slika je pozornica na kojoj se smenjuju prizori autorove intimne groteske. Karakteri igraju simboličku i stvarnu ulogu u istoj ravni. S tim u vezi je i njihova predstava manje ili više realistična. Emocija kojom se dosledno bavi u svim njenim pojavnim oblicima je strah – od smrti, sakaćenja, odbacivanja, zaborava... U Lalićevom radu prepoznajem elemente romatničarskog duha, koji evocira stihove čuvenog pesnika "Nasilni užici imaju nasilne krajeve... i u svom trijumfu umiru, kao vatra i prah" . Strastvenost i fantazija nisu samo u službi kreiranja nove vizije već i dekonstrukcije i degradacije prividno upakovane, nama poznate stvarnosti.
Dok je u tematskom smislu ekspresivan i nesputan u tehničkom pogledu Lalić je precizan i uravnotežen. Njegova sposobnost da ovlada kompozicijom učvršćuje uznemirujući sadržaj do nivoa napetosti koja se u posmatračevom iskustvu razrešava kroz suočenje sa sopstvenom ambivalentnošću. Humor je prisuan kao kontrapukt dramatičnoj tematici, poput deus ex machina, predstavlja objektivni i nepristrasni glas umetnika, slobodan da svedoči ličnim i kolektivnim mizerijama i patnjama.
Multimedijalnost je očekivani korak u razvoju Lalićevog umetničkog izraza, budući da se pored likovnog stvaralaštva potvrdio kao muzičar i glumac, i da mu je scenski prostor jednako blizak kao papir i platno. Posmatrajući način na koji su karakteri i motivi međusobno povezani kroz serije radova izvedene u različitim medijima, uviđa se potreba autora da objedni prostor slike i realnosti.
U poslednjim serijama koje izvodi slikajući direktno na pleksiglasu (što je tehnički zahtevno, te umetnik u tome pronalazi dodatni izazov) on vrši preklapanja dve slikane površtine, dodaje zvučne efekte i teži integralnom sagledavanju dela. Oslobađanjem iz okvira i osvajanjem fizičkog prostora Lalić uvodi posmatrače u svet svoje umetnosti direktnije i svim sredstvima. Elementi slike postaju instalacije koje ravnoprano učestvuju u realnosti kao deo konstrukta u kome uzimamo učešće. Posetilac doslovno osvetljava (koristeći kao izvor mobilni telefon) delo autora. Dualizam koji provejava kroz čitav Lalićev rad ovde je deklarativan – svetlo je u službi senke i tehnički i simbolično jer kao što život ne postoji bez (straha od) smrti, tako je i tama poprište čovekovog prosvetljenja.
Ovom izložbom Vladimir Lalić se predstavlja publici na sasvim nov način. On je i scenograf, i koreograf i reditelj jednog šireg umetničko scenskog spektakla. Prirodnost s kojom raspolaže scenom kao izvođač vidljiva je i u načinu kojim upravlja postavkom, što stvara uslove za produblljeni i uzbudljiv doživljaj njegovog celokupnog dela.
Ksenija Marinković,
istoričarka umetnosti