Osamnaestog oktobra 2021. navršava se četiri godine od smrti novosadskog grafičara i slikara Zorana Grmaša. Iz izuzetno plodnog i raznovrsnog opusa koji je ostao iza ovog umetnika, a u saradnji sa njegovom porodicom, izdvojeno je sedam grafika nastalih 1997-98. godine pod zajedničkim nazivom "Nesanica". Ova izložba je podsećanje na posvećenost i radoznalost s kojom je Zoran Grmaš pristupao svom radu, kao i na ispirativnu snagu i zaostavštinu njegovog neiscrpnog kreativnog potencijala.

Šta se zaista dešavalo te 1997-98. godine nemoguće je zaista znati. Zapravo nije ni potrebno da znamo spoljašnje okolnosti koje su dovele do realizacije jednog zaokruženog višetomnog ciklusa. Obično se za dela pisane reči koristi izraz tom, za knjigu koja je jedna u nizu celine priče. Postoji veliki razlog da se ove grafike, svaka za sebe, posmatra kao poseban tom jednog velikog dešavanja.

Grafike iz ciklusa "Nesanice" nastale su kolagrafskim postupkom na debelom zbijenom papiru – kartonu.  Dela nošena nesanicom, kao ponornica, čije su poruke utiskivane ili nadlepljivane u slojevima iščupanim iz dubine noći bez sna, iz rama za budnost. Uobičajeno je za nesanicu misliti da je stanje koje se protivi snu, odmoru duše i tela. I to je u velikoj većini slučajeva tačno. Ipak ovde imamo dela nastala u vreme kada se po pravilu svi odmaraju nakon dugog i napornog dana. Dela koja su čista Budnost. Budnost, koja vidi više od dnevne budnosti uobičajenih pojava, smisla, osećanja... Budnost, koja u kolagrafskoj ploči otvara oči samo onima koji su sposobni da vide. Jer videti znači biti budan, a budan je svaki onaj koji zna, jer ne vidi onaj što gleda, već vidi onaj koji zna.

Grmaša nije mogao da zavede demon sna. Iz grafike u grafiku bore se, prepliću crnilo i belilo. Bore se celina sastavljena od mnoštva detalja i detalji nosioci celine - slova i brojevi, kvadratići i rombovi, kružići i crtice, zgusnuti ili razređeni amorfni oblici... Neki od njih darovi su čiste boje, što je samo etapa pređenog puta koja je morala biti zapisana. Grmaš je znao da se znanje ne može preneti na drugog jednostavnim ulivanjem, već da se znanje mora doživeti, duboko osetiti. Iz tame izranjaju forme, prepoznatljive kao one koje smo navikli da viđamo.

Ne čudi da je prva grafika u nizu ciklusa Budnosti svetlija od potonjih. Grafike koje se nižu trepere od potrebe da se kaže ono što je Nesanica videla, da kaže ono što umetnik zna. Svetlost kao vrhovno saznanje istine nema boje, na njenom putu do spoznaje suštine postojanja, mnogo je različitih pojava, oblika i boje. A put je podjednako važan kao i cilj. U nekim fazama života Put je važniji od cilja. Jer, cilj se ne kreće a do njega doći jeste lično i jedinstveno žrtvovanje, neophodno za uspinjanje.

Testamentarni ciklus od ovde prikazanih sedam grafika u postupku kolagrafije napravljen je na samom početku profesionalnog bivstva Zorana Grmaša. Sve što se kasnije dešavalo jeste opomena i podsećanje iz suštinu njegove umetničke misli koju je moguće sagledati samo kao celoviti tok stvaralaštva na jednoj velikoj prezentaciji, koja bi istovremeno pokazala sva urađena dela. Tada bismo i ovaj rano sačinjeni testament, koji je ovde znalački izabran i predstavljen, mogli brže i bolje da shvatimo - Budimo Budni.

Zoran Todović

Zoran Grmaš (1970 – 2017) bio je novosadski grafičar i slikar. Na Akademiji umetnosti u Novom Sadu proveo je veliki deo svog stvaralačkog veka, i kao student (od 1992) i magistrant na Katedri za grafiku, ali i kao predavač (demonstrator, tehnički, stručni saradnik i na kraju docent). Blisku profesionalnu saradnju je ostvario sa profesororom Zoranom Todovićem, pod čijim mentorstvom je završio osnovne i magistarske studije, a zatim nastavio rad svojstvu njegovog asistenta na matičnoj Akademiji.

Od 1996. do 2004. godine odlazio je na nekoliko studijskih boravaka u Italiju gde je radio u ateljeu maestra grafike Đorđa Upilja (Giorgio Upiglio) i na Akademiji umetnosti Karara (Carrara) u Bergamu (1998) kao asistent kod profesora Klaudija Suljanija (Claudio Sugliani).

Sarađivao je sa mnogobrojnim umetnicima u ateljeu Grafica Uno (1998 - 2004) i, između ostalog, asistirao na posthumnoj realizaciji dela kubanskog umetnika Vifreda Lama (Wifredo Lam). Aktivno je učestvovao i u okviru umetničke grupe Quali differenze u Milanu i u osnivanju umetničkog udruženja Oltreponte u Lodiju (2003).