Anrea Arizanović

Trideset je godina od održavanja prve niške izložbe crteža, što predstavlja dobar povod za osvrt na osnivanje i kasniji kontinuitet ove tradicionalne godišnje izložbe u programu rada Galerije savremene likovne umetnosti. Zalaganjem umetnika i radnika u kulturi grada, izložba Niški crtež ustanovljena je 1991. godine. Sa željom da se pospeši aktivno izlaganje i produkcija crteža, organizator je na ovoj prvoj izložbi predstavio pedesetak dela dvadeset i četvoro umetnika, članova ULUS-a i ULUPUDS-a. Postavljena bez tematskih i stilskih ograničenja, pružila je verodostojan pregled stvaralaštva lokalne umetničke zajednice u ovoj disciplini. Kroz prvih šest godišnjih održavanja izložbe, crteže je na uvid javnosti dao pedeset i jedan izlagač.

Nakon trogodišnje pauze u održavanju, izložba 2000. godine donosi promene: nacionalni karakter manifestacije i postavljanje koncepta, odnosno problema pred umetnike. Dragan Perić, predsednik Društva likovnih umetnika Niša zadao je format 100 x 32 cm, a tome je odgovorilo dvadeset i troje umetnika. Usledile su teme Krst (2001), Margina - prostor imaginarnog (2002), Portret (2003), San (2004), Pokret-preokret (2006), Izvan granica (2007), Tolerancija (2008), Komunikacija (2009), Novi mediji (2010), Reminiscencije (2011), Identiteti (2012), Destrukcija (2013), Princip (2014), veliki format B1+ (2015), Rekapitulacija (2016), Pro & contra (2017), Integracija (2018), Granica (2019) i Svakodnevica (2020).

U ovom periodu dva puta načinjen je izuzetak od prakse konkursa za učešće na izložbi, i to 2003. kada je u selekciji Borisa Kandolfa izlagalo devetoro referentnih domaćih umetnika i 2016. godine, kada se pozivu ustanove odazvalo pedeset osmoro autora. Ovoga puta izbor je sačinjen po matematičkom ključu i činili su ga crteži stvaralaca koji su svojim kontinuiranim izlaganjem omogućili trajanje i značaj manifestacije.

Ukupno do sada, uključujući i ovo održavanje, izložba "Niški crtež" beleži ukupno 1.535 nastupa umetnika, nekada i sa više radova. Time je ova izložba najobimnija godišnja smotra crteža u Srbiji. Učešća u njenim održavanjima uzeli su značajni protagonisti domaće likovne scene, a pažnju stručne i šire javnosti zadobio je veliki broj mladih umetnika. Izlagač sa najvećim brojem nastupa je prof. Bratislav Bašić, sa čak dvadeset tri učešća. Podatak da je u poslednjih pet godina bilo osamdeset i tri debitanta svedoči o nenarušenoj vitalnosti ove izložbe.

Naslov ovogodišnje izložbe je "Perspektive". Nastojeći da vrednuje raznovrsnost mišljenja teme, saglasno vizuelnosti, komisija je od prispela sto četiri, za izlaganje izabrala šezdeset i dva umetnička rada.

Mali je broj crteža kojima se nepatvoreno funkcionalizuje prostor (Nevena Kostić), konstruktivno revidira (Vladica Ristić) ili segmentiraju vizure urbanog okruženja (Jovana Radojičić). Svakako, sugestija volumena objekta ili dubine scene prisutni su u pojedinim radovima, ali preovlađuju kvalifikacije društvenog trenutka, kao polazište promatranja mogućih implikacija u budućnosti. Dakle, daleko je više radova kojima se bavi domaćom socio-političkom zbiljom (Ivana Savić, Goran Mitić...), globalnim refleksijama (Bratislav Bašić) ili pojavama koje su uslovljene ubzanim tehnološkim razvitkom (Ana Cvejić, Anđela Lelović, Maja Maljević, Ivan Milenković...), pandemijskom svakodnevicom (Jovan Spasić) ili nadzorom i kontrolom nad građanima (Nikola Marković)...

Pomanjkanje istorijskog poretka (Dunja Stanojević) ili sunovrat sistema vrednosti (Antea Arizanović) konkretizovano je pojedinim radovima, ili se naprotiv, tekućim procesima daje karakter univerzalnosti, sve iako je reč o cikličnoj eskalaciji, nekada, haotičnih dešavanja (Dragana B. Stevanović) ili veri u promisao apsoluta (Elizabeta Matorkić Bisenić). Ovim se načinje krug onih crteža kojima se metafizički promišlja (Dragana Pajković Dodig, Boris Kandolf, Staniša Radojlović) ili slavi začudnost (Danijela Fulgosi, Jelena Đukanović). Perspektive su ponudile osnova za grafikon životnih ciklusa (Franc Curk), pogled na njegovo proticanje (Željka Momirov) i na kraju konačnost (Zoran D. Kostić).

Pred negativnim pojavama ili stanjem međuljudskih odnosa, jedan broj radova ponudio je mehanizme otklona, bila to procesualnost (Magda Radojlović), mimikrija (Bojan Otašević) ili komfor samoizolacije (Radovan Stanojević)...

Kuda kao pojedinci ili kao društvo idemo može da se nazre odgonetanjem odgovora na to ko smo mi, zapravo. Na bazi ovog pitanja određeni broj crteža nudi predstavu o disperzivnosti uticaja kojima smo izloženi (Nikola Velicki, Dragan Hajrović, Vladimir Milanović...). Na kraju, tim polazištem možda se i najviše doprinosi pogledu u napred.

Ovogodišnje izdanje "Niškog crteža" afirmiše idejni, stilski i medijski pluralizam, kao koncepcijski kredo ove manifestacije. Iako pokazuju veliku autoreferentnost, zastupljeni radovi umetnika temi prilažu konstruktivne odgovore, a time doprinose iščitavanju trenutka i vremena koje sledi. Kako se iskazi na registru kreću od slutnje, skepse, preko zabrinutosti do straha, dok druga linija razmišljanja situaciju postavlja u ravan širih procesa, tako je njihova uloga društvenog korektiva neosporna. Bilo da su problematizovane negativne ili devijantne prakse ili fenomeni, bilo da su njihovi odjeci podvrgnuti kritičkoj proveri, želi se komunicirati sa javnom svesti i teži se javnom odgovoru. To, sa druge strane, može biti potvrda da zadatak koji je bio pred umetnicima ima svoje opravdanje, kao uostalom i sama dugogodišnja koncepcija izložbe "Niški crtež".

Milan Ristić