NIŠ. Galerija savremene likovne umetnosti Niš predstavlja u Oficirskom domu, od 18. maja do 12. juna 2022, slike Tadije Janičića (1980, Nikšić). Osnovne i master studije slikarstva završio je na Akademiji umetnosti u Novom Sadu. Dobitnik je više nagrada za svoj umetnički rad. "Delo Tadije Janičića nastaje njegovim neposrednim reagovanjem na povode vremena." (Milan Ristić)
Ljubav u Davosu (Detalj)
Premda prva samostalna izložba slika Tadije Janičića u Nišu sadrži dela recentnih serija, naslov "Vjetar periferije" bi se lako mogao uzeti za podtekst i nešto šireg rada ovog umetnika. Zapravo, kroz ovaj naziv nimalo nije teško posmatrati i dosadašnju umetničku produkciju Janičića, s tim što je sadašnji odgovor na provokacije trenutka i prostora nešto manje eksplicitan, dok se pozicija pristupa problemu pomera, od gotovo neposrednog učešća, ka distanciranijem opserviranju. Oba metoda plene izuzetnom osvešćenošću odlika mentaliteta i specifičnih odjeka globalih prilika lokalnim miljeom.
Najosetnije pomeranje strategije promatranja dešava se u radovima ciklusa "Ljubav u Davosu". Radnja je smeštena u prestižno mondensko odmaralište u Švajcarskoj, koje je u poslednjih pedeset godina i domaćin Svetskog ekonomskog foruma i koje upravo zbog ovih činjenica budi znatiželju globalne javnosti. Od ranije poznati akter Tadijinog slikarstva "Karolina", devojka sa sela koju zbunjuje "veliki svet", a čijim iskušenjima ne odoleva, sada je na odmoru. Međutim, nju kao grotesku konzumerske kulture odlikuje naglašena seksualnost i to ne ostaje nezapaženo. Ipak, pravi zaplet se odvija u naslovnoj slici ciklusa. U belasanju snega koji veje, zatečen je jelen kapitalac koji je probodenu drži na rogovima. Njega prate krvavi tragovi, a pred njim leži još jedna ista do smrti izranjavana "Karolina". Naoružan raskošnim rogovima, kao atributom moći, jelen će zadržati pravo na kreaciju životnih stilova, navika i potreba, na dodelu ili oduzimanje prava na život i u radovima ove izložbe kojima se tretiraju određene lokalane prilike. U njima je ton iskaza povišeniji, a sceničnost veoma svojstvena opusu autora.
Delo Tadije Janičića nastaje njegovim neposrednim reagovanjem na povode vremena. O periodu pandemije će na veoma pronicljiv način svedočiti i slika "Izolacija" iz 2020. godine, koja pripada Zbirci savremenog slikarstva Galerije savremene likovne umetnosti u Nišu. Ne štedeći podsmeha za određene manifestacije kontrole nad građanima, u okvirima mera za suzbijanje infekcije, Janičić prilazi prostodušnom čoveku sa bezmalo jednako mnogo simpatija. Ptičice koje proleću prikazom pronose glas o viđenom i njihov dinamičan poj analogan je kakofoniji savremenih javnih mreža komunikacije i ekspozicije. Fenomenima socijalnog života na iternetu i eksternim implikacijama koje ponekad ima Tadija Janičić posvećuje čitave serije crteža. Na nadasve duhovit način i slike ciklusa "Kratka ljubavna priča" preispituju opravdanost demokratičnosti koje internet zajednice imaju. Stoga se ovom linijom razmišljanja dolazi i do jednog broja manjih formata, koji pretstavljaju duhovitu manipulaciju izvodima iz hipertrofične stvarnosti, a u kojima autor pokazuje zavidnu autoreferentnost.
Leksika ove zrelije faze njegovog stavaranja sažetije i sa drugačijom zavodljivošću posreduje zapažanja. Zapravo, do skora sporednim, dekorativnim sretstvima postepeno se daje na ulozi. Najpre je repetativnost bila u funkciji prenebregavanja izolovanosti tematizovanog dešavanja, da bi kasnije slikani patern obuhvatao čitave formate, kao uniformni i otmeni mizanscen različitih brojnih narativnih varijacija. Dakle, nekadašnja pripovedačka i formalna disperzivnost postepeno ustupa mesto pročišćenim, jasnim događajima, čiji je ograničeni broj protagonista, čak i svojom veličinom, udaljen od posmatrača. Time se situacije opažaju iz prikrajka i bez šumova. Ako bi trebalo najsažetije predstaviti krivulju dosadašnjeg stvaranja Tadije Janičića, možda bi se moglo krenuti od rudimenata "lošeg slikarstva", preko urnebesnog kolopleta šumova svakodnevice i stići do lociranja urnebesa, što on sada dominantno čini, ne odričući se ni kapitalnih zahvata na delima kompleksne kompozicione strukture.
Ovu dugo iščekivanu izložbu karakteriše programska uporedost, koju ovaj umetnički trenutak, ali i celokupni rad Tadije Janičića nesumljivo ima. Stoga je lako zaključiti da bi menama dnevnih i kulturnih politika i u trenucima koji dolaze valjalo prići kroz poglede umetnika, čija referentnost sukcesivno prevazilazi regionalu scenu. Odnegovana svežina u analizi i sklonost ka prevazilaženju manipulativnog i receptivnog delokruga argumentuju da će to tako i biti.
Milan Ristić