Kultura, antropološki sažeto, označava celokupan način života jednog naroda. Određuje šta je prihvatljivo, a šta ne, razdvaja važno od nevažnog, ispravno od pogrešnog, prihvatljivo i neprihvatljivo i tako redom. Termin bi trebalo da obuhvata sva učenja i delanja, eksplicitna i prećutna, pretpostavke, uverenja, znanja, norme i vrednosti, kao i stavove, ponašanje, jezik. Suštinski kultura je fenomen sa formiranim univerzalima jednog društva koji se prenose kroz socijalno učenje. Miron Mutaović konceptom materijalne kulture pokriva njen fizički izraz, duboko verujući, još od zanesenjačkog doba studija, u širinu i saradnju svih umetničkih medijskih disciplina. Ovo se ne bi moglo izroditi bez onog nematerijalnog kulturnog nasleđa proizašlog iz radoznale umetnikove prirode koja je zaplivala, sasvim spontano, u okeane istorije, mitologije, filozofije, književnosti... Mironov dugoprugaški nastup na sveobuhvatnoj umetničkoj sceni u suprotnosti njegovom ličnom opredeljenju u plivanju za šprint, u prostorno strogo ograničenim bazenima.

Prostranstvo nasleđenog i izučenog delanja, normi, teorema, aksioma… uostalom iskustava generacijama duboko u prošlost društva, otvorili su put za umetnika okarakterisanog radom retke poetske putanje. Linija i površ japanskog filozofskog umetničkog diskursa Mironovog procesa umetničkog istraživanja odvele su ga na put kojim "se ređe ide".

Mutaović šeta čudesnom šumom spoznaje društvene istorije I njenih aktera, njihovih ustaljenih svakodnevica i rituala. Obuhvativši ovu "igranku" neretrospektivnog karaktera, u jedinstven izlagački prostor Savremene niške galerije, Miron iznosi manifest doslednosti i autorskog dostojanstva neograničenog problematizacijom ukusa, kao nameta dominatne društvene strukture u trenutku.

Nota terpentina u ateljeu ispod uzavrelog, limenog krova zgrade bez lifta, istoričnost svakog predmeta, fotografije, razglednice, crteži na komadićima papira, arheološkom domišljatošću bivaju deo uljanih nanosa na platnima i improvizovanim površima. Mutaović ne prejudicira važnost i ne nameće dominaciju formatom dela. U segmentima žanr scene, pejzažima, vedutama, obrisima figura iportretima, nagoveštava važnost i veličinu učesnika zamišljene i doživljene promenade. Umetnik pronalazi baš njihovo mesto na uljima impresivnog formata ali i malim, intimnim, podjednako potentnim, pažljivo odabranih podloga. Posebnost su radovi na papiru, scene rvačkih, gladijatorskih, crtački autodidaktičkih figura u položaju koji šematski otkrivaju i podučavaju drevnoj borilačkoj veštini. Čitaocu Mironovog rada namenjena je celina, od ispale stranice iz knjige kao osnove, do obrisa savremene unutrašnje arhitekture zdanja u kojima snažna muževna tela demonstriraju pokazne vežbe.

Prikazi beogradskog Kalemegdana, toplica, ugodnih termalnih banja, popularnih odmarališta, koje su lečile dušu i telo naših učiteljica, činovnika, poštara... požuteli plakati, razglednice i lične fotografije, pronašli su svoj novi život na umetnikovim zabeleškama. Obrisi hladnih, ledenih, čistina i uzvišenja sublimiraju jednostavnost naše izolovanosti i nose strepnju skandinavskog noara. Miron Mutaović suočava se svojom utopijskom borbom protiv straha od samoće i oskudice, strahova što izviru iz egzistencije, iz delanja koja kao da desetlećima unazad ili možda večno unazad neumoljivo brišu delove ličnosti iz kataloga umetničkih izraza.

Postavka je oda ili pak lament nad humanizmom, filozofskom idejom koja je razmatrala i cenila ljudske vrednosti, njihove potrebe i slobodu misli. Autorov lični moralni kompas usmerava ka ljudskoj prirodi i njihovim iskustvima. Otuda su izloženi radovi, nastajali tokom poslednje dve godine, vrlo moguće, tek začetak šireg koncepta. Pažljiva selekcija predstavljenog publici u niškoj Bali-begovoj džamiji doživljava svoju premijeru.

Sasvim novu seriju radova ne bi trebalo posmatrati kao završen rad, već kao tek začetak ličnog izlaganja o nesputanosti duha. Ovaj "esej" u slikarski i crtački zrelom rukopisu vizuelno otkriva nova znanja i načine posmatranja sebe i sveta koji mu se odvija pred očima i u mislima. Ovakva akcija zahteva i preuzmanje odgovornosti za svaku odluku, potez i zaključak.

Miron Mutaoviće se ponekad sapliće i spotiče, ali se spretno dočeka i ustrčava uzanim, strmim stepenicama, improvizovanih rukohvata, prolazeći kroz nivoe sopstvene spoznaje izraza, do komada neba i pogleda na prostranstvo. Izložba svojom postavkom sugeriše umetnikovu slobodarsku ideju nadolazećih sećanja u fragmentima, naučenih i proživljenih, kako su se nizala. Dopušta sebi da probudi i inicira posmatrača da samostalno stvori sliku somostalno pročitanog narativa. Mironu Mutaoviću ova postavka je otvaranje i logičan sled najnovineg umetničkog stvaralačkog ciklusa.

Nataša Janković,
istoričarka umetnosti