Bosiljka Zirojević Lečić: Reč je uglavnom o novim istraživanjima, ali takođe pripadaju ciklusu "šivenih" slika. Prethodni ciklus radova, koji se zvao "Meke forme", bile su slike od tamnijeg tekstila, sa intervencijama uljanim pastelom. Na ovoj izložbi predstaviću poliptih radova, za koje sam koristila industrijski obojen tekstil intenzivne boje (magenta, narandžasta, ultramarin, zato i jesu vibrantne), a ako i bude bojenih intervencija, biće minimalne. Izložiću i mali ciklus crteža, ahromatskih, sistem šivenja je isti. Naziv "vibrantno" govori o intenzitetu boja, industrijski obojenog tekstila ili naknadno slikanih elemenata. Reč je uglavnom o novim radovima, zahvaljujući tome što sam pronašla materijale koji mi odgovaraju.

Art magazin: Poslednjih desetak godina bavite se intenzivno tkaninom razapetom na slikarski ram i arhitektonikom koja nastaje kada se ona šije. Kako teče taj proces upoznavanja novog materijala? Šta je to što vidite u njemu?

Bosiljka Zirojević Lečić: Zašto radim u materijalima? U ovom trenutku šijem tekstil, ali pre toga je bilo i drugih materijala - aluminijumskih traka, terakot praha, plastičnih ploča. Svaki novi materijal je izazov, problem kako da dobijem ono što želim, a da specifičnosti materijala zadržim. Ta igra traženja i kreativnosti u samom procesu jeste najdragocenija. Kada mu pronađem svojstva i zaokružim celinu - rezultat je izložba. Izložba je samo presek. Ono što se dešava u ateljeu - moji pokušaji, greške - najlepši su deo  kreativnog procesa. Materijal je izazovan. Vama se možda čini da je sve isto, a ja paralelno radim sa sintetičkim i vunenim materijalima koji traže drugačije vrste intervencije, bojom, uljanim pastelom ili grafitom. Tražim najbolji jezik i rešenja za određeni materijal.

Art magazin: Vaš likovni govor izlazi u prošireno polje slikarstva. Svoje radove od tekstila promišljate na slikarski način, uz dominantnu geometriju.

Bosiljka Zirojević Lečić: Ja već dugo radim geometrijsku apstrakciju, to je nešto što je meni blizak jezik. Ranije, posle studija, zanimala me je ljudska figura, portret. Ali u jednom momentu sam počela da radim pejzaže koji su bili minimalistički: imali su poziciju tla i neba, ali i geometrizovane forme koje su najsličnije sagledavanju iz ptičije perspektive. Ta vrsta rada otvorila mi je mogućnost da svodim svoj izraz, da ga pročišćavam i iz tih motiva došlo je do potpune apstrakcije. Više mi nije bilo važno da li se vidi početni motiv.  U tom procesu pročišćavanja došlo je do jezika koji jeste najsličniji arhitektonskom sagledavanju, do krajnje svedenosti, jednostavnosti i minimalističkog pristupa. Tako su moje slike došle do onog načela - manje je više.

Art magazin: Govorite o slikama, a vaš atelje je zaista specifičan - uredan i čist, nema umrljanosti bojama. Ima li u vašim radovima još klasične slike?

Bosiljka Zirojević Lečić: Ima, u načinu posmatranja i tretiranja boje, u svim likovnim elementima. Poslednje, da tako kažem, čisto slikarsko iskustvo, sa uljanim bojama na platnu, imala sam pre desetak godina, i ti radovi su bili prezentovani na jednoj ranijoj izložbi u galeriji Platoneuma. Uglavnom veliki formati i minimalističke kompozicije, u tradicionalnoj tehnici.

Meni je slika i dalje izazov, međutim, očigledno mi je tekstil kao materijal za umetnički rad toliko intrigantan, da me je potpuno preokupirao. Imam u ateljeu slikarskog platna koje je pripremljeno za slikanje uljanim bojama. Naravno da nije kraj. Htela bih da zaokružim ovaj ciklus, mislim da ću sa ovom izložbom to i da uradim i da se vratim ovim rolnama slikarskog platna koje čekaju. Tekstil traži čist i raščišćen atelje, a kada slikam uljanim bojama sve je zamazano.

Art magazin: A pored slikarskog platna i tekstila tu su i neki novi materijali...

Bosiljka Zirojević Lečić: Uglavnom slučajno dođu do mene, pa pomislim - hajde da probam. Ima tu dosta materijala koji na tome i ostanu - ili nisam bila strpljiva ili nisam dobila ono šta sam htela, nisu predstavljali potencijal. Ovo što trenutno radim, oblikovanje vunenog štofa, zaokružen je proces koji je rezultat istrajnog rada. Čini se da sam poslednjih dvadesetak godina radila sa pet-šest potpuno različitih materijala, ali bilo ih je mnogo, mnogo više.

Art magazin: To je ono što vas u umetnosti istinski raduje, to istraživanje?

Bosiljka Zirojević Lečić: Da. Meni su bliske tehnike i ulje na platnu i akvarel, i stvarno uživam u tome, ali kada sam prvi put videla da mogu da prevedem svoj jezik u neki drugačiji materijal, sam proces rada postao je veliki izazov. Sad već idem okolo i gledam šta bih mogla da upotrebim: donela sam sa neke građevine kompozitne ploče, to je neka novina u građevinarstvu, i vidim potentnost tog materijala. Videću da li mogu da ga "rešim" kako sam zamislila.

Art magazin: Geometrijsko komponovanje slike koja izlazi u treću dimenziju jeste u osnovi vašeg rada, jasne i čiste forme. Miško Šuvaković u jednom radu kaže da je geometrijska apstrakcija uvek poredak razuma, ali, između ostalog, i dekorativnog. S obzirom na to da radite sa tekstilom, kako balanisirate ta dva sveta - racionalno promišljanje, ravnotežu, i ono dekorativno?

Bosiljka Zirojević Lečić: Stvarno je tanka linija između toga. Kad me pitaju šta radim, kažem da "šijem" slike. Već je to šivenje primenjeno i dekorativno. Ali samo bogatstvo materijala i jezik geometrijske apstrakcije mogu da se prevedu u čistu likovnost. Ovaj tekstil - vuneni štof  sa kojim sad radim - je svakako do sada najdekorativniji, topao materijal, za svakodnevnu upotrebu, ali dok radim ne razmišljam o tome kako da to izbegnem. Najveći komrpomis koji treba da napravim jeste da odlučim o formatu, manjem ili većem, i o slikarskim intervencijama. Materijal se sam nametne, ja pokušavam da nađem rešenje za njega, da ga pratim. Ako to nekom izgleda dekorativno, u redu, pristajem, ne bežim od toga. Ali ni ne mislim o tome.

Art magazin: Htela sam da drugačije usmerim razgovor: jednom sam vas pitala o feminističkim znacima u vašoj umetnosti, odlučno ste rekli - ne!

Bosiljka Zirojević Lečić: Nije prvi put da mi se postavlja to pitanje, naročito od kada radim sa tekstilom. Čim uzmem da šijem - to se čita kao žensko pismo. Ja ne bežim od ženskog rukopisa, feministkinja sam, uopšte nemam problem sa tim pitanjem - jedino što ne radim iz te pozicije. Nedavno sam u galeriji "Bel art" u Novom Sadu učestvovala u grupnoj izložbi predstavljanja četiri umetnice,  sa naglašenim ženskim pismom, ali ja ne polazim iz te pozicije. Samo prevodim svoje zanatske i primenjene veštine u likovni jezik. Bitno mi je da svoje ideje i rad zanatski i tehnološki mogu da ispratim, izgletujem, premažem, sašijem. To mi je alat, jeste blizak ženskom principu, ali u umetnosti sam i žensko i muško. Bez pola.

Art magazin: Kakva je simbolika vidljivih šavova na vašim slikama? Neke moguće tačke pucanja ili prenapregnutosti?

Bosiljka Zirojević Lečić: Oni su način rada, proces uz pomoć kog slike izlaze u treću dimenziju. Na nekim radovima ih nema, zavisi od materijala i pristupa u obradi. A još jedno moguće sagledavanje dobija se u samoj galeriji, kada se nameste svetla i ti šavovi dobiju senku. Zapravo, krajnju kompoziciju - rezultat rada, dobijem tek kada rad nategnem na ram slike. Tek kad je zategnem prvi put vidim sliku, sve, od crteža, sečenja, do njenog građenja i konstrukcije.

Art magazin: Šta je onda slika danas? Ili - šta nije.

Bosiljka Zirojević Lečić: Uh! Slika je sve! Širok pojam koji obuhvata i sliku izvedenu likovnim postupcima, ali i ekransku, digitalnu, virtuelnu... Percepcija slike u današnjem vremenu tehnoloških mogućnosti i različitih medija ima izuzetno širok kontekst i značenje, ostaviću to teoretičarima. Mi slikari često koristimo pojmove - nekonvencionalni ili konvencionalni materijali, jer je čak i pojam tradicionalnih slikarskih tehnika i materijala pomeren.

Evo šta je meni današnja kompletna slika - to je savremeni ples. Savremeni plesni komadi i koreografi (Sidi Larbi, Akram Khan, Dimitris Papaioannou...). Scena, pokret tela, kostim, svetlo, muzika - savršena kompleksna slika. Izađem sa takve predstave i pomislim - ovo je potpuni doživljaj slike. Slika koja vibrira, ima svoju dubinu, boje. Slika koja živi. To je meni u današnje vreme pojam slike. Ja se ne bavim performansom (učestvujem sa kolegama u projektima koji pripadaju proširenim medijima, radila sam i kostime, imam iskustva u tome), ali savremeni ples - to su momenti gde je ta kompleksnost današnje slike najsnažnija.

Art magazin: Da li biste rekli da ste vojvođanska slikarka, da pripadate vojvođanskoj likovnoj sceni ? Ako apstrahujemo ono "zavičajno slikarstvo", ima li ta scena odlika da bi se mogla videti kao celovita?

Bosiljka Zirojević Lečić: Pa, ima, ali mislim da su granice prevaziđene. Ti umetnici, koji bi se izjasnili kao vojvođanski, lokalni - mislim da široko gledaju, i uglavnom rade i izvan regiona. Pošto radim na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, studentima savetujem da se okrenu i drugim sredinama. To je važno, ne samo da bismo se poredili, već i da bismo pronašli svoje mesto izvan različitih ograničenja. Stvaranje i razmišljanje na širem planu izuzetno obogaćuje umetnika. E, sad, mislim da je današnjim mladim umetnicima lakše, jer su informacije dostupne i vidljive u momentu. Mi, koji smo studirali početkom devedesetih, bili smo izolovani i ta komunikacija nam je bila potrebna kao hleb, to da samo vidimo šta se dešava, da zahvatimo malo te širine. Znam koliko smo bili gladni toga i znam koliko je važno, biti u toku, gledati, sagledavati, razmišljati šire od ovog regiona. Na vojvođanskoj sceni najdragoceniji ljudi su oni koji su najotvoreniji. Naročito me raduju ove nove generacije umetnika koji su najzanimljiviji, a zahvaljujući radu na Akademiji imam priliku da to iz prve ruke vidim.

Art magazin: Izlagali ste do sada na više od 20 samostalnih i oko 120 kolektivnih izložbi u Srbiji, Evropi i Aziji. U svom umetničkom iskustvu, pored slikarstva i vizuelnih umetnosti, imate i mutlimedijalne projekte.

Bosiljka Zirojević Lečić: Bila sam učesnik 2. Međunarodnog bijenala umetnosti u Pekingu. Ne znam kako je sada, ali te godine, 2005, bio je to neobičan konkurs, zato što su organizatori insistirali na klasičnim medijima: slikarstvo, crtež, grafika i skulptura. Čak je u propozicijama izričito stajalo da ne žele nove medije. Ja sam u tom momentu radila terakota reljefe, što može da se nazove slikom - objektom. Ali ono što je bilo prosto neverovatno jeste da su umetnici, čiji su radovi  prihvaćeni, mogli da dođu u Kinu na deset dana, kao gosti.

I uđem u tu avanturu. Organizacija je bila grandiozna. Čitav program smo imali: dva dana u Pekingu, posle istočna Kina dva-tri dana (Hefei),  Kineski zid, savremeni gradovi, nacionalni parkovi (Huangshan)... Nas sedmoro iz Srbije i Crne Gore je bilo te godine u Kini, ja sam bila jedina iz Vojvodine. Ako se dobro sećam, na izložbi su imali selekcije po kontinentima, u Kini je sve toliko veliko da ništa ne znači da li je neko iz Holandije ili Srbije, to je njima Evropa. Imali su i selektovane radove kineskih umetnika, bila je stvarno odlična izložba, nas preko 500 sa svih kontinenata i svi smo bili u čudu zbog takve organizacije. Ali, uglavnom, pošto smo svi radili u prosveti, mislim da su na taj način promovisali svoju državu i kulturu u najboljem svetlu. Čuli smo i tumačenje da je to zapravo bila vežba za rad na predstojećoj Olimpijadi. Šta god da je bio motiv, iskustvo je bilo divno. Vrlo je neobičan toliki broj umetnika na jednom mestu, (među nama su bili i svetski priznati), taj susret različitih kultura, ali na kraju - svi smo bili na istim frekvencijama. Mogli su se sagledati različiti načini izražavanja - krajnje savremen umetnički izraz kod nekog ko dolazi, na primer, iz Afrike. Divan je osećaj da smo svi deo velike umetničke scene, da komuniciramo i da se razumemo na jedan univerzalan način.

Kod nas ima umetničkih kolonija i neke vrste programa za umetnike, ali ja nisam fan tih okupljanja. Bitno mi je ko organizuje, kakav je koncept i ko učestvuje, ima li to smisla. Pre mesec dana bila sam u Sloveniji, u Zagorju na Savi, slikarska kolonija Izlake - 59-ta po redu! Najstarija u Sloveniji. Celo mesto podržava koloniju. Mene je preporučio slovenački kolega, Arjan Pregl,  sa kojim sam sarađivala tokom njegovog rezidencijalnog boravka koji je organizovao SULUV u Novom Sadu. Na toj koloniji upoznala sam umetnike sa kojima ćemo preko udruženja ili preko akademije, Erazmus programa, ostati u kontaktu, jer je selekcija učesnika bila kvalitetna. To je za mene i suština takve vrste okupljanja - konekcija.

Art magazin: Vi ste redovna je profesorka na Akademiji umetnosti u Novom sadu, uža oblast Slikarstvo. Koordinatorka ste i nekoliko projekata u oblasti likovnih umetnosti i edukacije.

Bosiljka Zirojević Lečić: Ja u svoje ime mogu da budem samo ponosna na naše studente. Najdragocenije je to što su jako različiti. Uspeju da odneguju svoj rukopis, svoje viđenje, svoj način rada, a predstavljaju ono što je savremena vojvođanska scena. Ili scena u regionu. Vidim da su vrlo aktivni i, ono što naročito pozdravljam, raznovrsni su u medijskom izražavanju i pristupima, u teorijskom promišljanju, povezuju se u grupe.

To je po meni velika privilegija, naročito u umetnosti - biti u prilici da radite sa mladim umetnicima. Ja njih posmatram kao kolege. Izabrali su umetnički poziv, to je već vrlo hrabro.

Moje razmišljanje je da ne mogu ja njih nešto veliko da naučim. Možda nekom iskustvu procesa, savladavanja materijala, nekim tehnološkim rešenjima. Ali pravila ne postoje. Važno je biti otvoren za eksperimentisanje, ne samo u mediju, biti hrabar - to je iskustvo u kojem mogu da im pomognem, a koliko će to iskoristiti, zavisi od njih. I mislim da većina kolega na akademiji ima sličan pristup.

Radimo sa odraslim ljudima, neko dođe sa izgrađenim stavom, nekom je potreban duži proces uspostavljanja ličnog izraza, a ono što možemo da ih naučimo jeste da ne prave kompromise (mada, u redu, i to je umetnost, ako je neko odabrao da se bavi komercijalnim slikarstvom) već da treba da zarone u sebe. Tražiti izraz (pri tom, ne mislim da je cilj sam po sebi svrha tog traganja) - to je srž umetničkog stvaranja.

Svaka generacija je priča za sebe i jezik za sebe. A biti u prilici da čuješ kako ti različiti jezici govore i kako se razvijaju - to je meni kao pedagogu najveću užitak. Imam kao umetnik svoj put, a gledam neke mlade ljude sa različitim alatima i pristupima u umetničkom radu. Šta se posle dešava, posle školovanja, dokle su ti mladi ljudi otišli - to je dragoceno. To su studenti kojima samo treba "duvati u jedra". Pomoći im da sagledaju to što već oni svojim talentom i radom daju. Kad dođu, pitaju se da li su dovoljno dobri, da li ispunjavaju očekivanja, sistem školstva je takav da moraju da budu ocenjeni. Treba ih osvestiti da je  samo to što rade - ta vrednost za kojom treba i da idu. I da budu otvoreni, pa i za greške, uvek im  govorim - greške su najbolja iskustva iz kojih se uči. Ali nije lako reći - samo vi radite i grešite. Pedagogija je proces u kojem upoznaješ i samog sebe.

Art magazin: Vi ste studirali slikarstvo u klasi profesora Dušana Todorovića. Postoji li neki kontinuitet, vertikala u tom pedagoškom radu?

Bosiljka Zirojević Lečić: Postoji, ali puno se toga i promenilo. Tu je i "Bolonja", ali mislim da je sve ovo sa internetom, društvenim mrežama i medijskim širenjem uticalo na obrazovanje. Naša akademija je uvela nove studijske programe za Animaciju i vizuelne efekte, Dizajn video igara, Muzičku produkciju upravo iščitavajući te nove tokove, a njihova umreženost na akademiji čini da pedagoški proces još bolje funkcioniše.

Kontinuitet je, zapravo, u prepoznavanju stvarnosti i onog što se oko nas dešava.

Moja generacija je iz nesrećnih devedesetih, pred kraj studija nismo imali struje i grejanja, radili smo po kućama, prošli smo sve. Otuda nam glad za informacijama. U mojoj klasi bili su studenti koji su znali da su došli na akademiju da uče, napreduju i rade, i nismo dozvoljavali da nas te objektivne okolnosti ograničavaju (studirala je u klasi sa Danijelom Babićem, Đulom Šantom, Violetom Vojvodić, Vidojem Tucovićem, Miroslavom Šilićem, Majom Erdeljanin, Radovanom Jokićem... prim.autora). Na sve načine smo se borili, na primer, sa vizama da bismo otišli na Bijenale u Veneciji. Danas mnogi od nas rade na Akademiji i još uvek učimo jedni od drugih.