Prostor može da označava predeo, i predeo može da znači prostor. I jedno i drugo može da se odnosi na pejzaž, mesto, grad, prirodu, ulicu, arhitekturu, privatno i javno, ali i na sećanje, dnevnik, beleške, misli, putovanje i lutalaštvo, prošlost i sadašnjost. Oni takođe uključuju medij, sliku, galeriju, muzej ili ekran televizora i kompjutera. Većina od ovih reči je takođe višeznačna i ne može se lako definisati. Neke od njih karakteriše kontinuitet ili trajanje i diskontinuitet ili prekidanje. Prostor, kao i svaka pomenuta reč nalaze se u samoj srži stvaralačkog opusa umetnice Nine Todorović.

Njeni raniji ciklusi radova poput Alfa gnezda, Arhitekture sećanja, Dekodiranja sećanja i drugih predstavljaju logičan nastavak prethodnog. Svaki je pažljivo izgrađen na mreži različitih medija, tehnika, ličnih emocija umetnice, kao i analize savremenog društva, kulture i sebe kao pojedinca u tom sistemu. Isti je slučaj i sa najnovijim radovima Dnevnik diskontinuiteta kog čine oko tridesetak kolaža malog formata, video radovi i glitch art / gif animacije.

Konceptom radovi i izložba predstavljaju korak dalje u autorkinom istraživanju sopstvenog bića kroz različite slike grada, arhitekture, pejzaža, običnih predmeta, dela antičke i renesansne umetnosti i mnogih drugih motiva. Po rečima umetnice, radovi, već nekoliko godina nastaju kao dnevna beleška - reakcija na dnevne događaje poput odloženih planova, putovanja, ili izgradnje grada kombinovane sa ličnim, intimnim doživljajima različitih pojava. Tim vizuelnim beleškama autorka priključuje reči, rečenice i pre svega crteže ili mape svoga kretanja kroz određena mesta kao specifičan psihogeografski osvrt na određene trenutke.

Kao i u slučaju starijih radova i ciklusa, u fokusu istraživanja umetnice je urbana arhitektura (eksterijeri i enterijeri). Arhitekturi se ovde priključuju i slike prirode ili pejzaži. Po renesansnim shvatanjima, Idealni grad (Città ideale) je u arhitektonskom smislu označavao grad sa osnovom u obliku kruga, kvadrata, pravougaonika ili zvezde. Grad sa uređenim, pravilnim ulicama i planiranom, dobro projektovanom i skladnom arhitekturom. U širem smislu Idealni grad znači po svemu uređeno društvo.

Svako društvo je imalo neko svoje viđenje ovakvog grada. Razlika između prethodnih sistema i ovog današnjeg je, možda, u tome što su oni pokušavali da koliko-toliko stvore neko uređenije mesto. U društvu kapitalizma ideja Idealnog grada je uništena, baš kao i priroda, kultura, istorija i mnoge druge stvari. One su nam dostupne samo u virtuelnom svetu gde se identiteti, slike, priče, apsolutno sve kreira milijardama kodova i piksela. Danas takođe sve počiva na moći sticanja, rušenja, prezentovanja neke utopije, ne zarad boljeg i uređenijeg života, već bogaćenja pojedinca ili određene grupe i izolacije ostalih grupa ili jedinki.

U Idealnom gradu geometrija je centar svega. U središtu geometrije je krug, simbol savršenstva i sklada. U centru današnjeg društva u kojem je grad usled ubrzane i potpuno neplanirane gradnje već uveliko došao do tačke kada je, po rečima Gi Debora "počeo da troši samog sebe" geometrija je nestala, krugovi su zbrisani, a destrukcija i Potemkinova sela su postala sve. Kroz dekonstrukciju i različite geometrijske oblike, među kojima glavno mesto upravo zauzima krug, Nina Todorović gradi slojevite, metafizičke kompozicije stvarnosti i svoga stanja. Na slikama Đorđa de Kirika (Giorgio de Chirico) preovlađuju motivi antičkih skulptura, bogova, stroga arhitektura i odsustvo čoveka. Radovi Nine Todorović imaju neke od ovih motiva, ali metafizičko i otuđenje čoveka je prikazano kroz mape i pre svega kroz motive svakidašnjice.

Motivi i scene prisutne na kolažima nalaze se i u video radovima i glitch art/gif animacijama. Fragilnost pojedinca, sećanja, nestajanje i diskontinuitet umetnica pokazuje kroz mirnu scenu morskih talasa na plaži ili ravnu površinu rečne vode koju narušava povremenim prekidima ili glitch-evima. Glitch ne označava ništa drugo nego kratkotrajnu i prolaznu grešku u sistemu kompjutera koja se popravlja sama od sebe. On je takođe dokaz da digitalna slika baš kao i sve oko nas, nije savršena.

Ono što je takođe ključno u umetničkoj praksi Nine Todorović jeste što načinom prezentacije uvek ide izvan prostora slike, videa i intenzivno uključuje galerijski prostor. Ni jedan njen rad ili ciklus nije planiran, niti pak može da se posmatra zasebno. Strukturom, geometrijskim oblicima, različitim fotografijama, mapama, drugim sadržajima i detaljima radovi korespondiraju sa prostorom galerije transformišući ga u eksponat sam po sebi.

Jelena Matić