Njena dela su stilizovana, pretežno antropomorfna, forma prefinjenih linija. Katarinin umetnički opus čine brojni radovi u privatnim kolekcijama, muzejima i galerijama i različitim javnim prostorima.

Radovi oslikavaju svojevrsne modele razvoja ličnosti od infantilnog do zrelog doba, od kojih svaka figura predstavlja jedan od ključnih momenata u preobražaju ličnosti. U njima možemo prepoznati određeni stav autorke, kao i dominantne emocije lične metamorfoze. Snaga i borba, kognitivnog i emocionalnog sazrevanja, izražene su kroz sam odabir materijala koji kao da prkosi suptilnoj linearnosti autobiografskih figura prefinjenog izgleda.

Svesnim odabirom naziva za svoje figure, izvedenim iz fundamentalne karakterne crte, karaktera ličnosti ili dominantna vrsta ponašanja, Katarina stavlja akcenat na jednu od najaktuelnijih potreba današnjice: psihoterapiju. Na taj način, pored razvojne psihologije, umetnica zadire i u nedra psihologije umetnosti, pa čak i u domen diferencijalne psihologije koja, između ostalog, izučava individualne, mentalne varijacije u psihi pojedinca koje proizilaze iz naglašavanje određenog karaktera ili stila ponašanja.

U želji da ostvari neverbalni dijalog sa publikom, pušta posmatrača da se „mentalno projektuje“ kroz tumačenje i emocionalni doživljaj njenih protagonista.

Da izdvojimo samo neke od nazive skulptura, kako bi bliže objasnili gore navedeno.  Nadmenost, aludira na prepotentnu, superiornu ličnost, kojoj se u psihologiji pripisiue takozvani „kompleks više vrednosti“. Ovakle individue imaju neralnu sliku o sebi, uverene su da poseduju superlativne kvalitete nedostižne drugima, što je paradoksalno nadkompenzacija osećaja niže vrednosti stečenog tokom života. Servilna, pak, svoj naziv crpi iz dominantne karakterne crte, odnosno vrsta ponašanja. U pitanju je personifikacija submisivne osobe koja potpada pod uticaj drugih ljudi iz uverenja da imaju veća prava nad njom jer demonstriraju određenu moć.

Ne treba zanemariti zančaj kostima, koji ne figurira samo kao udobno odelo, već ima presudnu ulogu u rodnoj individualizaciji metalnih aktera. Ovde možemo primetiti kako Katine ruke vešto pletu metalnu žiču poput paučine vodeći računa o svakoj niti i umešno slažu metalne flahova praveći sintoniju razigranih kontrasta. Na osnovu ovoga možemo zaključiti da vajarka u svom specifičnom skulptorskom jeziku koristi materijal kao medij komunikacije, u stanju da izazove kod gledalaca nežnu čulnu senzaciju.

mr Ivana Sojić